Зашто је Черчил бранио штрајкове и међународна регулатива

Штрајк је организовано, заједничко и истовремено обустављање рада или успоравање, односно н анеки други начин онемогућавање развијања нормалног процеса производње или процеса рада у једној или више привредних организација или друштвених делатности извршено од стране радника односно службеника ради постизања или остваривања одређених економских и политичких права. Представља радни спор између послодаваца и групе запослених. Данас право на штрајк улази у ред основних економских права, који се заједно са осталим колективним правима радника јамче многим документима, ред основних и најзначајнијих средстава борбе синдикалног покрета капиталистиĉких земаља за стицање или очување економско-социјалних права радника или постизање ширих друштвено-политичких циљева. У ранијим периодима борбе радничке класе и синдиката штрајк је био искључиво средство борбе за побољшање њеног економског положаја, а јачањем друштвено политичке улоге синдиката све више је постајао и средство политичке борбе радничке класе. Један од најпознатијих штрајкова у свету био је у Енглеској 1926.године, када је за министра финансија у Уједињеном краљевству постављен Винстон Черчил, како би подигао економски стандард, што је поузроковало дефлацију, незапосленост и штрајк рудара. ТОКОМ ГЕНЕРАЛНОГ ШТРАЈКА 1926. ГОДИНЕ ЗАБЕЛЕЖЕНО ЈЕ ДА ЈЕ ЧЕРЧИЛ ПРЕДЛОЖИО ДА СЕ ПРОТИВ РУДАРА ШТРАЈКАЧА УПОТРЕБЕ МИТРАЉЕЗИ. ЧЕРЧИЛ КОЈИ ЈЕ ИСТОВРЕМЕНО БИО И УРЕДНИК ВЛАДИНОГ ЛИСТА БРИТАНСКА ГАЗЕТА ЈЕ У ЈЕДНОЈ РАСПРАВИ ИЗНЕО СЛЕДЕЋИ СТАВ "ИЛИ ЋЕ ДРЖАВА СЛОМИТИ ГЕНЕРАЛНИ ШТРАЈК, ИЛИ ЋЕ ГЕНЕРАЛНИ ШТРАЈК СЛОМИТИ ДРЖАВУ". Значај и величина штрајкачког покрета се одреује углавном према три основна критеријума: броју штрајкова, броју њихових учесника и броју изгубљених радних часова, и комбинацијом ових елемената, водећи се рачуна и о другим чењеницама, доноси закључак о порасту односно опадању штрајкачког покрета. За Сорела је Француска револуција као генерални штрајк увод у оно што следи касније, а то је “генерални штрајк до коначног испуњења свих захтева”. Наравно, овде је “генерални штрајк” синоним за револуцију. То са друге стране значи да су демократске власти настојале да би спречиле многе непожељне појаве. да овај вид борбе и незадовољства ставе под оквире закона и тиме га допусте, али у исто време и ограниче. У неким земљама штрајк представља искључиво вид синдикалног деловања, или средство које је омогућено и индивидуалним радницима, дозвољен једино у свом класичном облику, као штрајк ревности, бојкот. Међународна организација рада је донела низ конвенција у којма се имплицитно признаје право на штрајк. На основу Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, је државама које су чланице Уједињених нација, одузето овлашћење да ову појаву потпуно слободно дефинишу. Пакт у свом члану 8 гарантује слободу синдикалног организовања и деловања, а ради заштите интереса и унапређивања својих економских и социјалних интереса, укључујући и право на штрајк. Ипак државама чланицама је остављено да одреде под којим условима и у којој мери ће право на штрајк ,као и друга колективна права радника да буду примењена у погледу војске, полиције и јавне управе ШТО ИМ НЕ ДОПУШТА ДА У ПОТПУНОСТИ УКИНУ ОВО ПРАВО. Штајкови се помињу у Конвенцији о забрани принудног рада из 1957.године (бр.105) као казну за учествовање у штрајковима и Препоруци која се односи на добровољно измирење и арбитражу из 1951.године (бр.92) у којој се заговара уздржавање од штрајка за време док су процедуре измирења и арбитраже у току, АЛИ НИЈЕДНА ОД ОДРЕДБИ У ПРЕПОРУЦИ НЕ ОГРАНИЧАВА НА БИЛО КОЈИ НАЧИН ПРАВО НА ШТРАЈК. На регионалном плану право на штрајк први пут је изричито признато Европском социјалном повељом из 1961.године и Повељом заједнице о основним социјалним правима радника из 1989.године. На овај наĉин државе чланице Европске уније су дошле до уверења да економска и социјална права имају исти ранг као и грађанска и политичка права човека. Европска социјална повеља признаје право на штрајк у случају интересних колективних спорова, уз ограничења која могу да проистекну из колективних уговора, као што је клаузула очувања мира. Повеља ипак фаворизује мирне методе решавања колективних спорова као што су мирење, посредовање или арбитража. ТО ЗНАЧИ ДА АКО ЕВРОПА ОВО ГЛЕДА НИКО НЕМА ПРАВА ДА УКИНЕ ШТРАЈК ВЕЋ САМО ДА ГА ОГРАНИЧИ.