Произвољност код утврђивања годишњег одмора као последица непрецизности закона
Да ли су измене Закона о раду (“Сл. гласник РС” број 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014), које су у примени од 29. јула 2014. године, оправдале очекивања свих заинтересованих страна тешко је рећи. Много је спорних и нејасних формулација у поменутом закону а једно у низу спорних законских решења је и повод за нашу тему. Иако замишљене да остварују заштитну улогу, законске одредбе о годишњем одмору у већини случајева бивају изигране на начин потпуно супротан њиховој суштини и циљу, уз изостанак и одговарајућих механизама контроле њихове примене, било због недостатка доказа, било због нефикасног спровођења адекватне контроле послодаваца.
Право на годишњи одмор као једно од најосновнијих права запослених из радног односа уједно је и једно од најчешће злоупотребљаваних права у пракси, са чијом садржином многи запослени нису упознати, тако да ћемо у наставку текста приказати суштину овог права и кључне проблеме у његовом остваривању. Циљ је да пружимо целовит увид у де иуре и де фацто стање у остваривању и заштити права на годишњи одмор запослених у Републици Србији с обзиром да се код његовог коришћења и остваривања проблеми појављују чешће него што је очекивано, великим делом због садржински лоше и нејасне законске регулативе која ово питање уређује.
I САДРЖИНА ПРАВА НА ГОДИШЊИ ОДМОР КРОЗ СПОРНА ЗАКОНСКА РЕШЕЊА
Једна од значајнијих измена Закона о раду (“Сл. гласник РС” број 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014) тиче се одредаба о годишњем одмору. Као новину, члан 68. став 2. Закона, доноси:
„Запослени стиче право на коришћење годишњег одмора у календарској години после месец дана непрекидног рада од дана заснивања радног односа код послодавца.“
Иако наизглед сас
