Репортери „Новости“ у посети Стојану Станковићу у Баваништу, који је повређен у извлачењу старице из пожара. Херојство и одликовања нису му били на памети док се борио за два живота - Живанкин и свој. СРЕМСКИ сокак у Баваништу, неасфалтиран и слеп, није баш гостољубив у децембру, али је гостопримство и скромност прво што ће вас затећи на кућном прагу породице Станковић.

Мален и скроман дом, а велико и богато срце има његов домаћин, полицајац Стојан Станковић (40), који је ван дужности, ризикујући свој, спасао живот комшиници Живанки Јовановић (73) из ватрене стихије која јој је прогутала кућу. Херојство му није било на памети када је ушао у ватром захваћено домаћинство, да угаси пожар, борећи се за два живота, Живанкин и свој. Живот је победио, али су остале опекотине, које ће овог човека ожиљцима подсећати да су човечност и храброст једнако важни као и живот.

Стојан се опоравља, и не схвата због чега толика помама за његовим делом. Прича за „Новости“ како се тог 27. новембра спремао за посао у Полицијској управи Смедерево, када је избио пожар.

Комшиница је покушала сама да смири пожар, али се ватра није дала смирити, те је изашла да дозове помоћ. Прва је вапаје чула Стојанова супруга Јелена, па су јој заједно притекли у помоћ.

- Када сам ушао, на „чаробној“ пећи горела је шерпа. Потражио сам неке ствари да угасим ватру, али је пламен одједном сукнуо ка плафону. Нисам знао одакле долази, али касније су ми рекли да је поред шпорета била кантица са бензином који се упалио - прича полицајац. - Живанка није најпре хтела да напусти кућу, рекла је: „Кад сам је запалила, нека и ја изгорим са њом“.

Све се дешавало муњевито. Пламен је гутао собу, Стојану су руке и лице већ „горели“. Довукао је старицу до врата, али им ватра није дозволила да лако изађу из куће. - Отишла сам да донесем шаторско крило, а кад сам се вратила, врата су се под притиском заглавила, и нисмо могли да их отворимо, нити ја споља, нити Стојан изнутра - прича Јелена.

Када су врата попустила, заједно са полицајцем и старицом из куће је сукнуо пламен, а греде са плафона су почеле да пуцају и падају.

Стојан је са опекотинама руку, лица и врата збринут на Клиници за опекотине, пластичну и реконструтивну хирургију у Београду. После десетодневног лечења на интензивној нези, од пре пар дана поново је у свом дому са ћерком Невеном (6) и сином Немањом (10).

Немају много. Стојан је изгубио родитеље, али супруга Јелена каже да ће им њени помоћи, и да је једино важно да су на окупу. Она није запослена, а Стојан једно време неће моћи да ради. Опекотине на шакама су озбиљне и дубоке, и захватиле чак и ткиво. Сада мора да се пази инфекције.

СТАРИЦА СЕ ОПОРАВЉА

ЖИВАНКА Јовановић (73) се опоравља, а о њој брине син Јовица, који је такође болестан. Захвални су полицајцу, али захвалност гуши беда у којој су се затекли. Изгубили су готово све, и сада привремено живе у једном одељењу помоћне зградице. Живе од пензије-минималца који Живанка добија, а помажу јој и деца из иностранства и комшије. О свом часном делу говори стидљиво:

- То је био тренутак. Притекао сам у помоћ, и нема ту много да се прича. Повреде ће да прођу, али не бих могао да живим са чињеницом да је жена настрадала, а да ја нисам покушао све да је спасем.

Није добио ни медаље ни захвалнице, нити је, чини се, то овом човеку храброг срца потребно. У маленој кући на крају Сремског сокака у Баваништу он има оно што је важније, љубав и сву пажњу своје породице. МУП ПРИКУПЉА ПОМОЋ ЗА КОЛЕГУ

НАЧЕЛНИК ПУ Смедерево Дејан Поповић каже да Стојан и у полицијској униформи постиже завидне резултате, а за овај подвиг биће предложен за награду за Дан полиције.

- Стојанов херојски чин је доказ да су полицајци савесни, одговорни и пожртвовани. МУП ће помоћи Станковићу, то су захтевали министар Небојша Стефановић и директор полиције Милорад Вељовић. Покренута је акција прикупљања новчане помоћи на нивоу Министарства, и свих подручних управа у Србији - каже начелник ПУ Смедерево.

Извор: Новости