Да ли су навијачи јачи од државе, питање је које се у Србији годинама поставља. Судећи по изгредима, убиствима, нередима и пребијањима у којима учествују навијачи, а који углавном остају некажњени, одговор је потврдан. * Свака држава користи полицију, тужилаштво и судство као механизме за заштиту грађана и имовине. Србија има један од најстрожих закона о спречавању насиља на спортским манифестацијама. Али, узалуд, јер се тај закон не примењује. Очигледно је да власт не жели да се обрачуна са навијачима. Напротив, често их користи као своју незваничну војску.

* То се видело недавно када је у Београду, испред клупских просторија, нападнут Милош Вазура, генерални директор ФК Партизан. Тада је брутално пребијен његов телохранитељ Божо Кумбуровић.

Док су тројица хулигана, навијачи црно-белих, познати у јавности само по надимцима Сале Мутави, Веља и Меда, газили по Кумбуровићу, гледали су у камере и осмехивали се, знајући да за то неће одговарати.

* Због притиска јавности ипак су ухапшени након неколико дана. Вељи и Меди је одређен притвор, док је Сале Мутави пуштен. Изостало је саопштење МУП-а Србије, уобичајено за сличне случајеве. Сале Мутави је раније осуђен на пет година и 10 месеци затвора због трговине дрогом. Међутим, медији упорно подсећају да му се стално пролонгира одлазак на издржавање казне. Да је Сале Мутави под неком врстом политичке заштите, сведочи и одговор Александра Вучића на питање зашто му је омогућено да се брани са слободе:

- Једини је пуштен онај који никога није пипнуо. Је л' треба да га убијемо што никога није пипнуо? Тај један није никога пипнуо, шта желите од нас, да пратимо и да се наши органи, полиција, тужилаштво и правосудни органи понашају у складу са новинарским жељама?!

* Јавна је тајна да је напад на Вазуру епилог сукоба који већ дуго тиња у Партизану. Реч је неслагању садашњег руководства, у коме је Вазура и друге групе коју води Вазурин кум Новак Недић, иначе генерални секретар Владе Србије.

* Да ће и овај случај бити заташкан може се наслутити и по премијеровом објашњењу проблема борбе против хулигана, на чему су инсистирали новинари.

- То је веома тешко питање за Србију јер захтева општи консензус у друштву. О борби против насиља и хулигана за сада у експозеу нисам написао ни реч. Ако будем писао о томе у експозеу, то ћемо да спроведемо, ако не будем, извинићу се свима што немамо довољно снаге за то.

* Вучић је ово рекао само неколико дана пошто је његов сарадник и пријатељ Славиша Кокеза постављен на место председника Фудбалског савеза Србије. Тако је и он, као и његови претходници, избегао да се јасно одреди према дивљањима навијача, насиљу на спортским теренима и ван њих, чије се вође и актеринајчешће баве и диловањем дроге, пљачкама, пребијањима и другим кривичним делима. Ниједна власт, па ни Вучићева, није имала снаге или воље да се упусти у прави окршај са тим насилницима.

Тачерка увела ред Да свака држава може да реши проблем хулигана доказ је Велика Британија. После трагедије на утакмици између фудбалера Ливерпула и Јувентуса, на стадиону Хејсел у Белгији, 1985. године, у нападу присталица енглеског клуба погинуло је 39 људи. Тадашња британска премијерка Маргарет Тачер је одлучила да на дивљање навијача једном засвагда стави тачку. Запретила је да ће укинути фудбал у својој земљи уколико се не реши проблем хулигана и донела ригорозан закон који је средио ситуацију на стадионима у Енглеској. Тим актом уклоњене су ограде између терена и публике, сваки улазак на терен кажњава се са годину и по дана затвора, прописане су вишегодишње забране уласка на стадионе и високе новчане казне насилницима, кажњени навијачи подносе полицији пасош четири недеље пре гостовања репрезентације у иностранству, истражни судија дежура на стадиону... * Из неформалних разговора са неким тужиоцима, начелницима полиције и припадницима безбедносних служби може се закључити да су хулигани заправо под заштитом државе и да под њеним скутима често обављају прљаве послове за власт. Тиме се може објаснити и одсуство подршке полицији и правосуђу да се ухвате у коштац с овим злом.

- Навијаче политичари користе за разне ствари, понекад и за демонстрације, попут митинга у Београду када је проглашена независност Косова и када су паљене амбасаде, као и протеста због хапшења Радована Караџића или организације геј параде. Насиље показано на тим скуповима не би било могуће без власти која је држала полицију што даље од хулигана. Још се памти изјава Војислава Коштунице, који је после паљења амбасаде САД практично аболирао навијаче оценом:

- Ти људи, хулигани, како их зовете, само су реаговали на кршење међународног права. Познато је и да су преврат 5. октобра 2000. добрим делом извели управо навијачи разних клубова, заузимајући прве редове кад је рушен Слободан Милошевић. Та симбиоза политичара и навијача траје - каже саговорник "Вести" из безбедносних служби који је инсистирао на анонимности.

* Колико је близак однос политичара и навијача, видело се и у мају 2012. године током славља социјалиста. Тада је иза лидера СПС-а Ивице Дачића, који је у то време био на челу МУП-а Србије, поносно стајао Александар Вавић, вођа Партизанове навијачке групе Алкатраз, "колекционар" кривичних пријава и претходно осуђен на годину дана затвора.

* Да се навијачи осећају сигурно и понашају бахато, на својој кожи је осетио и Чедомир Јовановић, лидер ЛДП, пред ватерполо утакмицу Црвене звезде у Сегедину у Мађарској, 17. априла 2013. Тада су га напали навијачи црвено-белих у локалној кафани, а један од вођа делија, Велибор Дуњић, чак је ошамарио Јовановића за шта је добио казну затвора од две године. Дуњић је, иначе, раније био осуђен на осам година затвора због покушаја убиства на сплаву Калипсо у Београду, али је казна одлуком Апелационог суда та пресуда укинута и враћена на поновно суђење. Пре две године Дуњић је убијен у близини једног сплава код београдског Ушћа.

Извор: вести онлине