НАЈУЗАВРЕЛИЈА ШТРАЈКАЧКА СРЕДИНА У ЕВРОПИ: Французи и улицом чувају сва стечена права

Постојбина Гала тренутно је сигурно најузаврелија штрајкачка средина на Старом континенту јер милиони људи за тили час преплаве асфалт. Бије их глас да су највеће социјалне бунџије и жестоки борци. ПАРИЗ - ОД СТАЛНОГ ДОПИСНИКА РАДНИЦИ на улицама, специјалци који са факултета истерују побуњене студенте, штрајк железничара од априла до краја јуна... То је само један од сегмената актуелне социјалне побуне у Француској. А таквих буна има готово сваког часа. Постојбина Гала је, може се слободно рећи, најузаврелија штрајкачка средина у целој Европи. Французе бије глас да су гунђала и бунџије, али и да су жестоки борци за своја права. Један од разлога за то су веома јаки раднички синдикати, чије су вође у равни, ако не и изнад, с шефовима политичких партија. Довољан је само миг једног од њих, па да се на улице градова слију стотине хиљада људи. А ако се удруже, као што то уме да буде случај, милиони зачас преплаве асфалт. Тад често одустају и најупорнији реформисти. - Разлика у односу на неке друге земље је у томе што у Француској постоји активистички синдикализам, уместо гранског, као, на пример, у нордијским земљама - објашњава, за "Новости", Кристел Жилар, директорка кабинета Жан-Клода Мајиа, председника моћног синдиката "Радничка снага". Карактеристично за Француску је то да све што синдикати испреговарају на националном нивоу са послодавцима, после користе сви запослени у земљи. Није потребно бити учлањен у неки синдикат да би се стекла права. Када се потпише колективни уговор, Министарство рада прошири његову примену на целу браншу - каже Кристел Жилар. То објашњава на први поглед апсурдни податак да у Француској, која је позната по синдикалним побунама, постоји релативно мали број учлањених радника у синдикалне организације. - Процењујемо да је у синдикате учлањено десетак процената запослених, док их у нордијским земаљама, на пример, има 80 одсто, јер да би имали користи од преговора, тамо морате да се буде члан - истиче наша саговорница. Зато и има доста људи на улицама у Француској, јер активисти представљају критично тело које предводи побуну. Међу њима су и најмилитантнији који, предвођени духом Чегевариног наслеђа, не презају ни од директног сукоба, прса у прса, са полицијом. Примера има много. Касније повученој реформи пензијског и социјалног осигурања противило се преко два милиона људи на улицама 1995, милион и по је 2006. обуставило предлог закона о првом запошљавању, три милиона 2009. се окупило због економске кризе, три и по милиона 2010. поново због пензија, милион 2016. због реформе Закона о раду. Не буне се Французи само због економских тема. Милион и по их је демострирало против истополних бракова 2014. Излазе у стотинама хиљада и милионима на улице и Шпанци, Грци, Румуни, али у специфичним ситуацијама и само онда када им се, заиста, прелије чаша. Французима је то уобичајени начин редовних притисака и борбе. То традицију вуче још из Француске револуције, преко Париске комуне и Првомајске побуне 1891, до студентских немира 1968... Француз не да да му ико удари на стечена права. Најбоље то показује тренутна побуна железничара, који одређене привилегије вуку још из 1909. године. На основу бенефицираног стажа одлазе у пензију већ са 50 година живота и по цену потпуне блокаде не пристају да се то измени чак ни само на будуће запослене. Радну недељу од свега 35 сати, коју је почетком двехиљадитих установио социјалистички премијер Лионел Жоспен, иако није била по мери десничарима попут Николе Саркозија, па није ни центристи Макрону, нико није смео ни да помисли да доведе у питање. У супротном, зна шта га чека: блокада, улица, манифестације, сузавци... Једном речју, борба до краја. - Француско друштво не воли промене - сумира у једној реченици за "Новости" Франсоаз Рију, генерални секретар Синдиката јавних служби у Паризу који припада веома јакој синдикалној федерацији СФДТ. ПЕТ НЕДЕЉА ОДМОРА ФРАНЦУЗИ, без обзира на дужину радног стажа или занимање, имају, идентично, по пет недеља годишњег одмора. Уз то могу да рачунају још на три недеље које сакупе због пола сата дужег рада дневно, јер систем уместо са седам радних сати, функционише са 7,5 сваког дана од понедељка до петка. А то, и све друго што су постигли, Французи љубоморно чувају. Извор: Новости