У аутобусу од силне врућине и насталих телесних испарења, ако до тада ниси, падаш у благу несвест. 06:00 х Долазиш у своју „провинцијску“ полицијску испоставу, удаљену од Београда неких 300 километара. Није искључено да си ненаспаван, јер си претходног дана радио другу смену по дневном распореду редовни посао (махом секторски). До 06:15 си са осталим колегама припадницима ИЈП (Интервентна јединица полиције) у возилима, у формацији одељења или вода, на путу ка Подручној полицијској управи, удаљеној око 65-70 км. Око 07:00 х си на договореној локацији окупљања Подручне полицијске управе, где полако пристижу колеге из осталих испостава и тада се формира чета. Пакује се у пристигли аутобус или аутобусе сва стандардна опрема у задузењу ИЈП. Око 07:30 смотра и упознавање са ангажовањем и задатком. 07:45-08:00 креце се пут Београда, на још једну у низу спортских манифестација „високог ризика“.

Аутобус је, наравно, један од оних „високе“ класе, са толиким бројем седишта да је неибежан онај осећај кад се коленима одупиреш о седиште испред себе, где те у року од пола сата хвата тзв. „мука у ногама“, јер немаш превисе избора око положаја седења, па се тај осећај брзо претвара у нервозу. Сва седишта су заузета и ко је искусан одмах по уласку је са себе скинуо опасац и раскомотио се (тиме се горњи део униформе сачува од зноја). Негде око 9 сати увелико те са леве стране аутобуса пржи сунце, а иначе константно си на промаји. Око 10 сати – „паузаааа 20 мин“. То је обавезно једна од оних бензинских пумпи на ауто-путу, власништво неке од оних глобалних корпоративних неолиберално капиталистичких фирми. Цена најобичније кафе зна да премаши укупан износ дневнице, а о соку да се не говори. Схваташ да није намењена за српске државне службенике, а понајмање за полицајце, већ за странце у транзиту. Лако то закљуциш и ако погледаш пажљивије па видиш да и сами запослени на пумпи себи кувају у паузи „обичну“ кафу и користе „оброк од куће“ (све ти је јасно – колико год „насмејани“ и „љубазни“ били, опет су јефтина радна снага којој сваког трена прети реална могућност уласка у прекретаријат). Ту се међу нама види и ко је новајлија па се залети на неки од оних фамозних сендвича, чија цена износи отприлике колико и за килограм меса, тј. једнака је износу цене намирница за један лакши породицни руцак (скуван уз помоћ магије на наш балкански начин, кад скоро од ничега направимо нешто).

Пауза је готова, путовање се наставља. У аутобусу од силне врућине и насталих телесних испарења, ако до тада ниси, падаш у благу несвест. Наплатна рампа у Бубањ потоку значи и буђење. Гужва у аутобусу, тетурање, влажне марамице, облачење, стављање опасача, итд… 12:30-13:00 х – на локацији си. Излазак из аутобуса, узимање опреме из бункера, подешавање, штитови, формацијско кретање, и на крају се, по инструкцијама неког од оних београдских голобрадих школованих стручњака са пола килограма злата на раменима, заузима одређена локација. Ту си са неколицином колега, можда одељење; задатак је да обезбедиш улаз у неки парк, да се не користи, да нема окупљања и да осматраш улицу као трасу предстојећег кретања навијача. Ако имаш среће у првих пола сата да одмаглиш до оближње трафике или киоска са брзом храном, имаш, ако не… Подразумева се, наравно, да на бензинској пумпи ниси пио кафу, па ипак имаш неку кинту.

14:00 х Постављање, почиње задатак и интензивно обилажење и контролисање службеним возилима од стране оних голобрадих стручњака; ко се до тада снашао – снашао се, ко се наслонио негде и једну по једну ногу одморио, то му је. Дакле до 18:00 х обавезно непотребно стајање са опремом на тротоару поред парка, окренут ка улици на одређеном одстојању, док те пржи сунце. Ту се сва памет и логика, ако је још увек имас након више таквих ангажовања, завршавава. Крај је и оном осећају умора, наступа неки чудан осецај трњења у ногама и то је то. Гледаш около, на 500 метара од тебе назире се стадион, око тебе све нормално функционише, свакодневица, људи пролазе и загледају те, неки те сажаљевају, некима си смешан, неки те и не гледају јер су ваљда навикли на спортске спектакле.

18.00 х Уочаваш преко пута себе да се у сличној формацији постављају припадници Жандармерије. Неизбежан је осећај олакшања, јер „хвала богу има ко адекватно да интервенише кад/ако загусти, јер је за разлику од тебе одморан“. Око 18:30 видиш жандарме да подижу штитове и спуштају везире на кацигама, не питаш се дуго зашто то раде, већ и сам закључујеш да евентуална опасност, односно повод за конкретније интервенисање, стиже иза угла. Тада стиже истоветна наредба. Гледаш руљу која иде у наметнуто организованој колони, окружена и под пратњом бригаде полиције. Добацују, узвикују некакве ратне покличе, алудирајуци на збивања из деведесетих које си потиснуо негде дубоко у себи, гледајући како своју децу да васпитаваш и одгајаш код куће, а ови већим делом нису били ни рођени тада. Пар мањих инцидената и ето прођоше након сат времена.

20.00 х Почиње утакмица, што значи и предах. Наслониш се уза зид, или ако имаш среце па ниси у видном пољу голобрадих стручњака чак и седнеш. Сналазиш се за WЦ, пушиш, презалогајиш из џепа неки сендвич понет од куће, попијеш воду и ето ти полувреме. Поново превентивно на позиције. Након полувремена до пред крај утакмице краћи предах и онда почиње…

21.45 х Утакмица је готова. Обавезно неки од маминих и татиних синова нису задовољни резултатом и у повратку са стадиона, пошто су тамо били онемогућени да се „издувају“, а дао бог млади су па имају неутрошене снаге и енергије, решавају да се опробају са полицијом. Јурњава, камење, итд…

22.30 х Гужва се разишла и руља је отишла ка граду, где ће се са другим колегама разрачунавати око резултата. У колони напуштамо лице места и крећемо се ка аутобусу, где се пакује опрема и онда следи полазак. Око 23:30 видиш Бубањ поток и примећујес изражену тишину у аутобусу, за разлику од доласка. Умор чини своје. Убрзо те обузме сан…

Следећа сцена – твоја подручна полицијска управа, локација збора. Погледас у сат – 03:30. Укочен си, ниси мрднуо током пута, једва устајеш, чујеш око себе тихо јаукање и схваташ да ниси једини. Мокар си од зноја, трљаш очи, хваташ флашу с угрејаном водом. Излазиш из аутобуса, истоварујеш опрему и раздужујеш је у магацину.

04.00 х Крећеш са колегама возилима ка својој „провинцијској“ испостави. Стижеш у 04:45, остављаш нешто од ствари и у дежурној бациш око на дневни распоред , прижељкујући да ће ти по распореду бити омогућено да се наспаваш. Видиш да радиш ноћну од 23:00 х (редован рад) и у себи осетиш неко блаженство, али не показујеш то, јер колега до тебе, који такође буљи у распоред, увиђа да ради другу смену од 15:00 х.

05.00 х Полазиш кући, 23 (двадесет и три) сата након што си дошао на посао, тј. пошао од куце. И константујеш да си целодневним ангазовањем зарадио целих 150.оо динара! Уз пут пушис, једва ходаш и присећаш се таквог неког ангажовања прошле године, када ти је била плаћена дневница око 2.500 динара, па се присећаш како си од пет таквих ангажовања у месецу сакупио око 12.000 дин, односно 100 евра, са којима си платио кирију. А сада за пет ангажовања добио би 750 динара, а и то тек за месец-два-три, кад буде исплата. Наравно, мота ти се по глави оно – ма нема шансе висе ја да им идем, нисам будала, докле више? Али одмах затим сам себи кажеш: „А ко ће па да иде, сви идемо јер таман толико нас има!“. Док ходаш присећаш се кад си био клинац како си с усхићењем дочекивао маторог са „службеног пута“, јер увек нешто донесе. А ја? Убрзаваш, прижељкујеш да клинци спавају… и ето те пред кућом.

Извор: Београд неw