Газећи по црепу и обрушеној грађевини спасиоци ватрогасне станице Звездара евакуисали деветомесечну Катарину и петогодишњег Владимира БЕОГРАД - Горео је кров зграде, четворо станара већ је било евакуисано. Ходник пун густог црног дима, не види се прст пред носом. Идемо степеницама, а из једног стана се чује: „Помозите нам.“ Јара од пламена је јака јер поред нас горе степенице које воде до поткровља, обрушава се кров. Шесточлана породица, међу којима је петогодишњи дечак и његова деветомесечна сестра, стрпљиво чека у свом стану иза врата. Страхота

Овим речима београдски ватрогасац спасилац Иван Перишић (29) почео је да описује страхоту пожара који се догодио на Гундулићевом венцу пре месец дана. Кров зграде гутао је пламен који су скоро сви Београђани могли да виде.

Перишић и његове колеге, а било их је 47, спасли су од готово сигурне смрти 12 станара, а међу њима бебу, дечака и једну непокретну особу. - Приоритет нам је да спасемо живот. У зграду сам ушао с колегом Слободаном Котуром. Дошли смо до другог спрата, где су гореле дрвене степенице. Оне су се обрушавале и стварале јаку јару, која је почела да хвата улазна врата два стана које је требало да проверимо - прича готово у једном даху ватрогасац. Он додаје да су колеге које су ушле пре њих већ биле у стану из којих се чуо вапај преплашених станара, а они је требало да отворе други. - Иза њих се ништа није чуло, а већ су почела да горе. Ушао је Котур, који је иначе отац четворо деце, у ходнику је била шесточлана породица. Колега је прво угледао преплашеног петогодишњег дечака. Зграбио га је, ставио му спасилачку капуљачу са кисеоником и кренуо напоље. Испред мене је била жена с бебом у наручју - описује ватрогасац тренутак који ће, како каже, памтити до краја живота. Према његовим речима, деца нису плакала, а у очима мајке с бебом видео је страх. - Требало је да јој узмем дете из наручја. Скинуо сам рукавице да бих имао бољи осећај, пружио руке према њој и рекао: „Верујте ми.“ То је све што сам могао да кажем јер нам је време истицало. Узео сам девојчицу, а када сам јој ставио капуљачу с кисеоником, почела је да плаче. Уплашила се јер ваздух у њој шишти - каже саговорник Курира и наставља: - Колеге иза мене изводили су бебине родитеље, а за њима баку и деку, неко од њих био је инвалид. Надвијен над тим малим бићем, кренуо сам ходником из зграде. Свака секунда нам је била битна јер је кисеоник у боци брзо излазио. Газио сам по обрушеним бибер-црепу и грађи, молио сам бога да се не саплетем или да нам се кров не обруши на главу... Температура у ходнику који је цео горео била је ко у паклу - прича овај млади храбри човек, који је уједно и Куриров херој за протекли месец. Захвалност

Перишић је шест и по година ватрогасац, спасао је много људи, али ово спасавање ће, како каже, памтити до краја живота. - Први пут сам спасавао бебу... Изненадили су ме њени родитељи када су сутрадан довели своју дечицу код нас у бригаду да нам захвале. Девојчица је мали анђео, смејала ми се све време, чак ме је и хранила медењацима. Тај тренутак бацио је сенку на пакао који смо заједно преживели... Памтићу га док сам жив и сигуран сам да ће ми дати снагу да и даље идем тамо одакле сви беже - искрен је Перишић.

Ватрогасци ПОКЛАЊАЈУ ЖИВОТ

Драган Миковић, командант ватрогасно-спасилачког батаљона Звездара, где ради и наш херој Перишић, каже да боца с кисеоником коју ватрогасци носе са собом на леђима има ваздуха за око пола сата. - Када ватрогасац стави спасилачку капуљачу, ваздух иде неконтролисано све време. Кисеоник брже излази и то значи да у том тренутку ватрогасац свој живот поклања особи којој помаже - каже Миковић.

Извор: Курир