Постоје злочини који су потресли целу земљу, а убице нису откривене ни после десетак година 1. Радован Стојичић Баџа: Маскирани убица у пицерији

Заменик министра полиције ликвидиран је 11. априла 1997. у београдској пицерији „Мама мија“ док је седео са сином Војиславом и цариником

Генерал-пуковник Радован Стојичић Баџа (46), заменик републичког министра полиције и начелник Ресора јавне безбедности МУП Србије, убијен је 11. априла 1997. у београдској пицерији „Мама мија“. Полиција је убрзо блокирала цео крај и излазе из града, спровела детаљну контролу пролазника и аутомобила, али убица није ухваћен.

Напад с леђа

Те вечери Стојичићев син Војислав седео је у ресторану „Мама мија“ с пријатељем који је по занимању био цариник. Око поноћи младић је телефоном позвао оца и рекао му да дође. Стојичић се убрзо појавио у свом БМW. Сео је леђима окренут улазу и излогу ресторана. Наспрам њега седео је Војислав, а с леве стране стола био је пријатељ.

Пола сата после поноћи на вратима се, држећи аутомат, појавио мушкарац висок око 185 цм, у тамној јакни, тамним фармеркама и с чарапом на глави. Узвикнуо је: „Сви на под!“ и испалио рафал у заменика министра. Сви хици погодили су Стојичића у врат и главу и убили га на месту. Нико други није повређен. Убица је затим истрчао из кафане, испалио један рафал у велики излог и нестао без трага.

Према неким изворима, остали гости у ресторану, међу којима је било и полицајаца, остали су да леже још читавих пет минута. Наоружани припадници МУП Србије заустављали су готово све аутомобиле који су напуштали Београд, легитимисали возаче и записивали регистрације.

У самом граду легитимисани су и претресани пролазници, а било је и заустављања аутобуса ГСП... Убица није пронађен.

Радован Стојичић полицијску каријеру почео је као позорник. Већ у средњој милицијској школи бавио се рвањем и џудом, а затим је завршио Вишу тренерску школу, па ДИФ, да би магистрирао на теми о физичкој кондицији специјалаца. Постао је референт фискултуре у Градском СУП у Београду, а средином осамдесетих постао је заменик команданта у Специјалној јединици МУП Србије.

Веза с Арканом

Учествовао је у избацивању рудара који су штрајковали на Старом тргу на Косову, а затим је руководио територијалном одбраном у источној Славонији, док је с „тигровима“ био и Жељко Ражнатовић Аркан. Из тог времена датирају оптужбе да се Стојичић уплео у криминал и шверц великог обима, што је касније навођено као мотив за убиство.

Почетком овог месеца Апелациони суд у Београду правоснажно је осудио Синишу Стојчића, Баџиног брата, на четири и по године затвора због шверца цигарета у Србију током деведесетих. Радован Стојичић Баџа се у оптужници помиње као један од организатора групе и да је злоупотребом службеног положаја спречавао да буде откривен шверц дувана.

А високи функционер СДБ и помоћник Јовице Станишића Радослав Лукић Луле испричао је ауторима књиге „Они су јачи од нас“, Миодрагу Вуковићу и Војиславу Туфегџићу, да му је 17 дана пре Баџиног убиства један београдски адвокат пренео упозорење да ће Баџа бити ликвидиран у наредних 15 дана јер је, наводно, био умешан у ликвидацију криминалца Воје Раичевића, познатијег као Воја Американац, годину дана раније. Лукић је о томе одмах известио Станишића и о томе саставио службену белешку.

2. Павле Булатовић: Убиство у кафани

Министар одбране СРЈ упуцан је из „калашњикова“ 7. фебруара 2000. док је седео у ресторану „Рад“

Павле Булатовић (52), министар одбране СРЈ, убијен је 7. фебруара 2000. у 18.55 док је у ресторану београдског фудбалског клуба „Рад“ седео с генерал-мајором у пензији Вуком Обрадовићем, тада директором YУ гарант банке, и власником ресторана Марком Кнежевићем. За њиховим столом седео је и неименовани гуслар.

Омиљени ресторан

Кафана у којој се догодио злочин налазила се испод стадионске трибине. Била је омиљено место за изласке црногорских политичара који су живели у Београду, а Павле Булатовић био је њен стални гост. Његов сто налазио се у углу сале, а он је увек седео леђима окренут зиду. Прозор кроз који је убица пуцао постављен је неуобичајено високо, па су пролазници једва могли да виде главе оних који седе. Истрага је утврдила да је убица морао да се попне у ресторанску башту и да приђе стаклу на најмање пет метара.

Из овога и из чињенице да је убица био врло прецизан - из „калашњикова“ су испаљена три кратка рафала, укупно 17 хитаца, а највећи размак између погодака био је 25 цм - истрага је извела закључак да је реч о професионалцу који је деловао по плану и нечијем налогу. Одмах после убиства новинари су забележили да су сведоци чули пуцње, ломљаву стакла, померање затварача на аутоматској пушци и јауке повређених... Наводно је неко у тренутку пре него што ће одјекнути хици викнуо: „Е, то ти је због...“ Рафали су заглушили остатак реченице.

Булатовић је после напада „практично мртав“ довезен у центар хитне помоћи ВМА. Имао је много прострелних рана у пределу главе, врата, срца, плућа. Неколико пројектила завршило је у пределу јетре, а била му је повређена и слезина. О прецизности убице говори и то што су друга двојица за столом била тек лакше рањена: Обрадовић је био само окрзнут куршумом по кожи главе и грудног коша и на ВМА је остао да преноћи због претрпљеног стреса, а Кнежевић је задобио прострелну рану рамена.

Сукоб војске и МУП

Павле Булатовић сматран је једним од главних ослонаца Милошевићевог режима у Црној Гори и најближи политички сарадник Момира Булатовића, с којим, упркос презимену, није био у сродству. Због трвења између Војске Југославије и МУП Србије, полицијски инспектори задужени за расветљавање убистава нису могли да провере податке из домена војног пословања, склапања уговора, набавке оружја... Случај убиства Павла Булатовића поверен је истражном судији Небојши Симеуновићу, али је неколико месеци касније судија нађен мртав у Дунаву.

3. Небојша Симеуновић: Судија који је волео закон

Истражни судија нестао је у новембру 2000, а његово тело пронађено је месец дана касније. Смрт је проглашена самоубиством, а тек 2010. утврђено је да је реч о убиству

Небојша Симеуновић (63), истражни судија Београдског окружног суда, 6. новембра 2000. телефоном је разговарао са својом сестром Јелицом, јединим ближим чланом породице, и видео се с неким познаницима, а дан касније последњи пут виђен је жив с двојицом мушкараца у београдској Кнез Михаиловој улици.

Депресија и алкохол

Пошто јој следећих неколико дана није одговарао на телефонске позиве, што је било неуобичајено, сестра је с једним судијиним другом кључем раније добијеним од брата отворила његов стан.

Све је било на свом месту, а од гардеробе, осим једне кошуље, фармерки и кожне јакне, ништа није недостајало.

Кожна путна торба коју је Небојша увек носио кад би одлазио на пут била је у стану... Сестра Јелица полицији је пријавила братовљев нестанак.

Његово тело пронашли су пролазници на обали Дунава 3. децембра 2000. Окружни суд у Београду експресно је издао саопштење да се судија Симеуновић „убио јер је био депресиван, склон алкохолу и тежак срчани болесник“.

Занимљиво је, међутим, да на место на ком је пронађено судијино тело - иако то прцедура налаже - нису изашли ни истражни судија ни јавни тужилац. Према неким изворима, лична карта и други документи нађени уз тело судије Симеуновића били су суви иако је тело откривено месец дана пошто је нестао. Истрага је 2006. проглашена тајном.

Верзија о самоубиству важила је до 2010. иако су сестра и неки медији упорно истицали недостатке у истрази и тврдили да је реч о убиству.

Јелица Симеуновић тврдила је да има информације да је њен брат био у приватном затвору и да су убице чекале политички налог. Затим су га убили тако што су му убризгали амонијак у уши. Према њеним речима, постоји документ из Института за судску медицину да су у телу Симеуновића нађени трагови амонијака.

Није хтео да зажмури

Тек 2010, после једне изјаве тадашњег председника републике Бориса Тадића, републичка јавна тужитељица Загорка Доловац довела је у сумњу верзију о самоубиству.

Зашто би га неко убио?

Симеуновић није имао деце и није се женио. Био је посвећен свом послу и један од ретких за кога никада нико није рекао да је нечастан или поткупљив.

Водио је истраге о убиствима полицијског генерала Радована Стојичића Баџе, министра војног Павла Булатовића, оптужбама против „јуловца“ Ненада Ðорђевића, који је дошао у сукоб с Миром Марковић, и паду руског авиона с товаром за Гадафијеву авијацију на Сурчину. Можда се оглушио о нечији захтев да зажмури?

Или га је стигла освета Милошевићевих „дебејаца“ због Колубаре?

Као дежурни истражни судија, наиме, између 3. и 4. октобра 2000. године одбио је да потпише захтев тужилаштва за хапшење челника ДОС Небојше Човића, Бориса Тадића и комплетног штрајкачког одбора колубарских рудара. Да није тако поступио, питање је да ли би Петог октобра уопште било?

Они који су тог дана дошли на власт нису се потрудили да му врате дуг... УБИСТВО АМОНИЈАКОМ

Јелица Симеуновић тврдила је да има информације да је њен брат био у приватном затвору и да су убице чекале политички налог. Затим су га убили тако што су му убризгали амонијак у уши 4. Александра Петровић: Лоше вођена истрага

Ученица гимназије у Прибоју убијена је са 25 удараца у главу 26. новембра 2002. За 14 година истраге о злочину ништа није откривено

Александра Петровић (17), ученица треће године гимназије у Прибоју, 26. новембра 2002. вратила се кући из поподневне смене око 19 сати. Родитељи су је одмах послали да купи пиво за госте. Мало касније, око 19.30, отац јој је кренуо у сусрет, да од ње узме ствари ако се негде задржала како гости не би чекали послужење. На степеништу му је пажњу привукло упаљено подрумско светло. Помислио је да је неко од суседа заборавио да га угаси, па се спустио неколико степеника.

Свирепи ударци

Тада је наишао на беживотно тело своје ћерке. Лежала је у локви крви, а крај ње су били чоколада и неколико лименки пива, купљених у трговини. Зидови подрума у Лимској 16, где је несрећна девојка живела с мајком, оцем и братом, били су испрскани крвљу.

Према речима запослених у прибојској гимназији, Александра је била један од најбољих ученика трећег разреда. Тиха и скромна, својом даровитошћу пленила је пажњу професора и школских другова. Била је један од најактивнијих чланова школског еколошког покрета, а учествовала је у низу акција за уређење града. Дан пре свирепог убиства, у препуној сали гимназије, на француском језику рецитовала је Бодлерове стихове из збирке „Цвеће зла“.

Истрага је утврдила да је Александри задато 25 удараца у главу. Скинуте су јој чизме, а њене чарапе никада нису пронађене. Убица је увукао тело три метра у подрум. Полиција је најпре тврдила да је убиство извршено дршком пиштоља, а криминалистички техничар је у Лиму пронашао цепаницу, на којој су биле две длаке. Анализом је утврдио да је девојка убијена тим комадом дрвета.

Више становника из суседства видело је Александру на путу до продавнице, али никада није утврђено шта се дешавало након њеног изласка из трговине.

Тапкање у месту

После 14 година истраге која тапка у месту јасно је да је истрага од почетка лоше вођена. Место злочина било је лоше обезбеђено: кроз подрум је продефиловало много особа, а грађани су видели да полицајци који су остављени да обезбеђују зграду спавају у колима. Породици убијене Александре, која одбија да се помири с чињеницом да убица није нађен, речено је да није било могуће узети отиске прстију с прекидача за струју, ни са Александриних чизмица од велура.

Од њеног одласка у продавницу до открића убиства и доласка Хитне помоћи и полиције прошло је највише пола сата. Било је времена и да се блокирају излази из града.

Пошто сви чланови породице Петровић имају и француско држављанство, три дана после злочина француска амбасада понудила је српској полицији услуге криминалистичке лабораторије у Лиону. Али тек после три године полиција је пристала да пошаље јакну и остатке друге одеће. Из Лиона је стигао одговор да су трагови уништени. Слично је било и кад су родитељи успели некако да уђу у траг Александриним чизмама - испоставило се да ни тај доказни материјал није адекватно чуван.

Иако је и тадашњи министар полиције Душан Михајловић у предизборној кампањи, на митингу у Прибоју, поручио да ће злочин бити решен, истрага се до данас није макла с мртве тачке.

ЗИДОВИ ПОДРУМА ИСПРСКАНИ КРВЉУ

Беживотно тело Александре Петровић њен отац пронашао је на степеништу подрума. Лежала је у локви крви, а крај ње су били чоколада и неколико лименки пива, купљених у трговини. Зидови подрума у Лимској 16, где је несрећна девојка живела с мајком, оцем и братом, били су испрскани крвљу. СКИНУТЕ ЧИЗМЕ И ОДНЕТЕ ЧАРАПЕ

Истрага је утврдила да је Александри задато 25 удараца у главу. Скинуте су јој чизме, а њене чарапе никада нису пронађене. Убица је увукао тело три метра у подрум. Полиција је најпре тврдила да је убиство извршено дршком пиштоља, а криминалистички техничар је у Лиму пронашао цепаницу. Анализом је утврдио да је девојка убијена тим дрветом 5. Милица Барашин: Тајна црне лимузине

Девојка из Суботице убијена је 7. октобра 2010, а полиција није успела да открије убицу већ шест година

Светлана Симендић враћала се 7. октобра 2010. увече кући у суботичком насељу Зорка. Пут делом води уз пругу, кроз шумарак, и није осветљен. Кад је била надомак куће, уз стазу је приметила снопове светла из батеријских лампи и полицијске аутомобиле. Само је убрзала корак и продужила.

Полицијска светла

Код куће је затекла родитеље, али не и шеснаестогодишњу ћерку Милицу. Девојчица претходних недељу дана због прехладе није ишла у школу и Славица је била љута што је сада изашла. Позвала ју је телефоном, затим послала и СМС, али одговора није било. Бесна, у пиџами, огрнута, изашла је на пут пред кућу да је сачека и очита јој буквицу. Али уместо ћерке, наишао је полицајац да јој каже да је Милица мртва и да је убијена тамо где је Светлана приметила полицијска светла. Милица Барашин доселила се с мајком, баком и дедом у Суботицу из Сомбора неколико година раније. Брзо је нашла пријатеље у новом граду, где се уписала у Средњу хемијску школу. Пленила је својом појавом и лепотом.

Мајка јој није дозвољавала да у граду остаје до касно увече, па се Милица тако и уочи убиства телефоном јавила баки око 21 сат да је пошла кући како би стигла пре него што мајка дође с посла да сви заједно вечерају.

Насеље Зорка налази се на периферији Суботице и до њега се стиже поменутим пољским путем уз пругу ка Сомбору. Миличини другови и другарице дивили су јој се што се по мраку сама враћа туда, а она им је узвраћала да се не боји и да јој нико ништа неће. Готово никада није ишла таксијем иако је крај изузетно мрачан и дрвеће око пруге често изгледа сабласно. Тог 7. октобра увече убица је девојчици највероватније пришао с леђа, а она га због МП3 плејера није чула. Великим сечивом нанео јој убоде у грудни кош и готово сасвим пререзао врат. Девојчица се борила с убицом, о чему сведоче и ране на прстима леве руке - кажипрст јој је био одсечен, а на још два прста имала је посекотине.

Пренео тело

Из чињенице да се у близини места злочина налазе куће, а да њихови станари ништа нису приметили, нити чули дозивање у помоћ, изведен је закључак да је девојчица убијена на другом месту, а да је злочинац њен леш оставио 50 метара од куће у којој је Милица живела.

У ноћи после убиства полиција је на информативни разговор привела тридесетак мушкараца који су на неки начин припадали кругу у којем се Милица кретала, али су одмах ослобођени, осим младића с којим се забављала и његовог брата близанца. После испитивања на полиграфу, и они су ослобођени.

И Миличин дечко и њена бака у истрази су изјавили да им је убијена девојка неколико дана пред смрт испричала да је пред њу из великог црног аутомобила са затамњеним стаклима изашао старији мушкарац и да јој је рекао да је прати, да зна где живи, који ауто вози њен дечко и да мора бити његова. До данас није пронађен ни он ни неко други ко би био осумњичен за убиство шеснаестогодишње Милице Барашин. ПРАЋЕНА

И Миличин дечко и њена бака у истрази су изјавили да им је убијена девојка неколико дана пред смрт испричала да је пред њу из великог црног аутомобила са затамњеним стаклима изашао старији мушкарац и да јој је рекао да је прати, да зна где живи, који ауто вози њен дечко и да мора бити његова 6. Ðорђе Андрејић: Дечак који је нестао

Дечак из Мајиловца нестао је 22. јула 2010, а његова мајка Марина осуђена је за убиство, али је затим ослобођена

Ðорђе Андрејић (13) пошао је с мајком Марином (38) из куће у селу Мајиловцу 22. јула 2010. да јој помогне у брању борање. Три дана касније Марина се сама вратила у село, а Ðорђа нико више није видео.

Пресуда и ослобођење

Марина је осуђена на 20 година робије. Према оптужници, мајка и син успут су залутали. „На заравни је“, стоји у оптужници, „приметила путању и тражила од Ðорђа да крене њом како би нашао пут до села, али је син није послушао. Рекао је мајци да се плаши јер је већ падао мрак. У убеђивању да крене тим путем, Марина га је ударила дрвеном држаљком мотике у задњи део врата и главе, од чега је прво поклекнуо, а потом се срушио на земљу. Марина је подигла сина и носила га до ивице багремара и пошто није давао знаке живота, положила га је леђима окренутим ка земљи, прекрила грањем и оставила. Ту ноћ преспавала је ту у близини. Кренула је по атару како би пронашла пут до куће. Тек 24. јула, око девет сати ујутро, изашла је на асфалтни пут...“ Полиција, међутим, није пронашла тело. У новембру, на само три и по метра од пољског пута, нађена је лобања дечака, испрана у избељивачу како би се одстанили трагови ДНК. Вештаци нису могли да утврде коме припада, као ни узрок смрти. Вештаци су на суду потврдили да се „услед трулежних промена на лешу јављају непријатни мириси који се осећају на великом простору“ - односно, да је лобању неко ту накнадно оставио. Апелациони суд 2012. правоснажно је ослободио Марину Андрејић оптужбе за убиство.

Расејана

После тога, у исповести датој медијима, Марина је изнела своју верзију приче. Због мужа алкохоличара је децу водила са собом кад је ишла на пољске радове. Проблеми у породици довели су до тога да је постала расејана. „Психички нисам била ту, била сам на другој страни.“ Према њеним речима, десило се оно што је описано у оптужници, али је крај лутања, према Марини, био другачији. Каже да су увече стигли до некакве стазе и да је Ðорђе кренуо напред да испита куда она води - и да га више није видела. Она није имала снаге да се помери и тек после три дана је изашла на асфалтни пут за Мајиловац. Марина тврди да је њено првобитно признање злочина изнуђено, да су јој полицајци претили одузимањем ћерке и да су је приморали да клечи пред синовљевом фотографијом. Неколико месеци после Ðорђевог нестанка његов отац је преминуо. Он је био уверен у Маринину невиност. Ћерку, годину дана млађу од Ðорђа, узели су стричеви. Марина је у затвору провела 703 дана. Сада тражи старатељство над ћерком. Уверена је да је Ðорђа неко одвео у Италију или Аустрију и да ће се једном јавити. 7. Теодор Гаћеша: Опасан бизнис

Сувласник „Пинк таксија“ убијен је 22. маја 2015. на Палилули. Познато је само да је један од двојице нападача носио белу дуксерицу

Двојица нападача 22. маја 2015, усред дана, око 15.30, са два метка из пиштоља у леђа и два у главу, у Козарчевој улици на београдској Палилули, усмртила су сувласника „Пинк таксија“ Теодора Гаћешу (49). Један од нападача носио је белу дуксерицу.

Освета

Сам чин убиства нико није видео. Мештани Козарчеве нису чули пуцње, а узбунили су се кад је човек који је наишао на Гаћешино беживотно тело повикао: „Брзо, помозите, помозите, човек лежи!“ На лице места брзо је стигла и познаница убијеног, која је била у другом стању. Одмах по доласку на место злочина позлило јој је. Према агенцији Тањуг, министар унутрашњих послова Небојша Стефановић 23. маја 2015. изјавио је: „Имамо неке правце рада и очевица тог кривичног дела. Не бих да говорим даље да не бих угрозио и очевица и истрагу. Београдска полиција на томе интензивно ради и верујем да ћемо ускоро имати резултате...“ Истрага, међутим, није одмакла даље од почетка.

Теодор Гаћеша убио је 15. маја 2000. Љубомира Негра (43). Њих двојица упутила су се из централе „Пинк таксија“ Негровим „аудијем 80“ у Калуђерицу, где је Гаћеша живео. Гаћеша, кога је Негро дуже време малтретирао и рекетирао, ушао је у кућу. Али уместо да изађе с новцем, Теодор Гаћеша појавио се с пиштољем у руци. Испалио је у Негра неколико хитаца. Рањени Негро је успео да покрене возило, али се после стотинак метара закуцао у дрво. Ту је и преминуо. Теодор Гаћеша тада је позвао полицију. Због овог убиства неколико година провео је у затвору. Освета Негрових пријатеља навођена је као могући мотив за убиство Теодора Гаћеше. Други правац у којем је истрага ишла било је Гаћешино ангажовање у регулацији такси службе у Београду.

Нестанак партнера

Убијени је с пријатељима 1994. основао удружење „Пинк такси“, које је с временом, са 1.500 чланова, постало најбројније у Београду. Као сувласник увек се налазио међу представницима таксиста кад су преговарали о цени такси услуга, али и о дозволама за рад. Залагао се за ограничење броја таксиста у Београду, што је наилазило на жесток отпор таксиста који су сматрали да им се тако ускраћује уставно право на слободу предузетништва, па су због протестовали.

Тезу да су послови „Пинк таксија“ разлог Гаћешиног убиства потврђује и судбина његовог пословног партнера, другог сувласника овог удружења, Мирослава Ранковића. Он је последњи пут виђен жив 12. априла ове године у свом сивом „мерцедесу“. Истражни органи од тада нису успели да му уђу у траг. Од тада - тишина.

УБИСТВО НЕГРА

Теодор Гаћеша убио је 15. маја 2000. Љубомира Негра (43). Због овог убиства неколико година провео је у затвору, а освета Негрових пријатеља навођена је као могући мотив за прошлогодишње убиство Теодора Гаћеше. Други правац у којем је истрага ишла било је Гаћешино ангажовање у регулацији такси службе у Београду Следеће суботе: 7 историјских Видовдана

Извор: Курир