Бити полицајац нигде није популарно, па тако је и код нас. Неки их се плаше, други исмејавају... али их сви зову у помоћ када се нађу у невољи. Замислимо се и запитјамо себе како је то заиста бити полицајац. Какав је његов друштвени и приватни живот. Како посао којим се баве утиче на породицу... Казаћете: „Па сам је бирао професију, нико га није терао...“, и донекле сте у праву. Али да није њих, ко би заступао жртве, бринуо се о нашем миру и хватао разбојнике. Бити полицајац значи штитити и служити народу.

Да је правда спора, али и достижна, говори податак да су припадници полиције у периоду јануар-јул 2015. године расветлили убиства стара 15 и 14 година. Не, полицајци свих тих година нису заборавили на жртве на које смо сви ми заборавили. Они су радили свој посао и били одговорни према породицама жртава, али и свима нама. Оне говоре много, ћуте, раде и свој терет носе на плећима, не очекујући ништа сем личне сатисфакције да раде за добробит друштва.

У разговору са пријатељима који раде у полицији схватио сам да им од свега тешког што раде најтеже пада када треба некој породици да саопште тужну вест о смрти ближњег. Емоције у том случају не могу да искључе, па су ми неки од њих, иначе сурови професионалци, признали да често заплачу после оваквих ситуација.

Такође, свесни су полицајци да и код њих има много кукоља. Зато предано раде да разоткрију и ухапсе и оне „колеге“ које срамоте униформу коју носе, целу земљу и народ. Понекад је ред да им се захвалимо, да кажемо: „Хвала вам, момци, што не заборављате жртве“, и да их похвалимо што стамено стоје на линији. Линији која раздваја злочинце од поштеног света.

Извор: Ало