Оптужбе за корупцију на рачун Вељка Мијаиловића из ПСС
Писмо нас је навело да се запитамо да ли је, и у којој мери, корупција присутна у синдикатима. Да ли закон на било који начин ограничава трошење синдикалног новца? Прописи који дефинишу синдикално деловање у Репубици Србији су првенствено Закон о раду, Устав РС, али и Конвенција и препоруке Међународне организације рада, као и Правилник о упису синдикалних организација у Регистар синдикалних организација. Синдикално деловање и чланство у синдикату право је сваког радника и вид је заштите и унапређивања професионалних, економских, социјалних, радних, културних и других појединалних и колективних интереса. Када је реч о финансијама и новцу којим располажу синдикати у Закону се једино каже да је „послодавац дужан да запосленом који је члан синдиката на име синдикалне чланарине одбије износ од зараде на основу његове писмене изјаве и да тај износ уплати на одговарајући рачун синдиката“ (члан 207, Закона о раду). Начин на који ће се новац синдиката трошити није нигде стриктно дефинисан, али је из природе ове врсте организовања радника логично да новац није предвиђен ни за чије личне потребе, већ за рад и циљеве самог синдиката и рада на унапређивању права радника које представља.
Посветивши мало више пажње овој теми и томе шта се до сада појављивало у јавности у вези са радом синдиката, а наизглед спорно, уочили смо да су синдикалне вође, обично најгласнији међу радницима, ти који најчешће имају политичке амбиције и веома удобне фотеље, а једини закон који важи у њиховом раду је закон јачег. Могло би се рећи да у синдикатима генерално влада општи јавашлук. Често се сами синдикати у истој организацији боре једни против других, што јасно указује да је у питању борба за фотеље и привилегије, а да уз то често иду политичке амбиције и жеља да се руководи предузећима уместо самих директора или министара.
Писмо које нам је стигло само по себи је индиција је да синдикално деловање, нарочито у конкретном случају синдикално деловање Полицијског синдиката Србије (ПСС), није деловање у име и за права оних због којих постоји – радника, полицајаца и полицијских службеника, већ је параван за лично богаћење и евентуално постизање политичких циљева њиховог представника Вељка Мијаиловића.
Подсећања ради, у медијима смо већ имали прилике да читамо о бројним малверзацијама управо Вејка Мијаиловића, лидера ПСС, и о томе на који начин је трошио новац полицајаца. Наводно је синдикалне паре трошио на затезање лица (40.000 РСД), накит и сатове (150.000), у периоду од 2013. до 2016. преко 3 милиона динара у кафанама, скоро 100.000 динара месечно.
О протестима ПСС и Војног синдиката Србије (ВСС) ЦИК је раније писао и указао да је необично што неки синдикат штрајкује за права полицајаца у тренутку када се подижу плате полицајцима, набављају нове униформе, аутомобили и оклопна возила… Индикативно је и било и то што се протести дешавају управо у тренутку расписивања избора, а баш тада ови синдикати добијају подршку невладиних организација попут „Не давимо Београд“ чије деловање апсолутно нема никакве везе са деловањем ових синдиката. Нејасна је повезаност случаја „Савамала“ са синдикалном борбом за права полицајаца, и то управо оних полицајаца против којих протестује овај покрет већ месецима уназад. Притом, деловање ових НВО сасвим је транспарентно усмерено само, и искључиво, у политичком деловању против власти.
У овом тексту преносимо писмо анонимног полицијског службеника у целости, који оптужује Вељка Мијаиловица да је лопов и преварант из Полицијског синдиката Србије, а у неком од наредних текстова ћемо се бавити ситуацијом у синдикатима здравства, просвети и других.
Извор: www.cik.co.rs