У свему први
Сви знамо да су 1990 године почела ратна дешавања на простору бивше Југославије и наравно по обичају највећи терет тада је пао на припаднике војске и полиције. Остао бих дуго када бих говорио какву голготу су тада прошли припадници МУП-а, колико је само наших колега оставило своје животе на разним ратиштима широм Југославије.
После престанка ратних дејстава у Хрватској, БиХ и Словенији сви смо мислили да ће мало да предахнемо као припадници МУП-а али то су биле само пусте жеље нас припадника полиције. Почела су сулуда дешавања на КиМ где су нас шиптарски терористи убијали на сваком кораку, ни тачна бројка се не зна колико је наших колега оставило своје животе на простору КиМ. Колико је деце остало без родитеља, колико је мајки заплакало и на крају колико је наших колега заборављено од мајке Србије.
Да ли се данас ико пита шта раде деца од палих колега, да ли имају посао, да ли имају основне услове за школовање,верујте нико осим колега из њихових станица који када могу помогну, лично сам видео пар случајева како живе такве породице, супруге погинулих колега са двоје троје деце без примања са дуговима за струју воду од преко 100000 динара. Очеви су им погинули а они ће живети без очева и у мраку јер држава нема милости а обавезе морају да се плаћају. Када се завршио „рат“ на КиМ припадници полиције нису могли да удахну а онда су почели да их бију наши грађани, они исти које и чије смо животе бранили на КиМ. Бију нас јер су незадовољни били режимом који је 90-тих година владао Србијом. Зар су полицајци криви што је тај режим владао али ипак су добијали батине и то овог пута од сопственог народа.
Доласком демократије у Србију надали смо се бољем али за нас боље није долазило. Наставили су да нас убијају опет наши држављани на југу Србије, па су опет животи полицајаца нестајали овог пута у самој Србији. Та нова западна демократија охрабрила је и криминалце па су је ваљда погрешно схватали или је она заиста таква, убијали су полицајце што аутима, што при пљачкама а ми смо само сахрањивали све већи број наших колега. Стигли су и неки нови моменти, нека нова права неких групација геј параде и тако то неки су имали право на нешто а неки други су сматрали да немају право на то па су хтели да их бију а уместо њих опет су тукли нас полицајце.
И није нека та демократуја бар за нас полицајце, сви имају нека права, криминалци траже адвокате и сви су заштићени само смо ми и даље бројеви и ништа више. Године су прилазиле, ми смо чекали неко боље време које никада није дошло. Сваки наш одлазак на посао могао је значити и последњи јер никада се не зна у овој демократији коме ће пасти на памет да убије полицајца. Власти су се мењале а нама било све горе, сви су нас вероватно сматрали бројевима, људима који су ту да дају своје животе за одбрану режима овог или оног, нама је више свеједно, прошла је и демократија, стигла је нова ера и нова мука за нас полицајце. Треба приметити да нам колеге све чешће умиру од разни болести, па се питам да ли је то од лепог живота у полицији или стреса и раних западних отрова којим су нас тровали. Нова ера нове муке за нас, приметили сте у свему наведеном да смо у свим мукама били први на удару. Ваљда нам позив тако налаже.
Не тако давно нашу Србију су задесиле и поплаве какве нису биле до сада и опет ми смо први као што доликује часним људима. Спашавалим смо, помагали нашем народу у муци, мада смо и сами у муци били. Мора се у таквим приликама бити први.
Светска криза је дошла, кажу нам да смо претерали тј претходне власти трошили су, много бахато се понашали са новцем мада на нас су најмање трошили, морају се смањити плате и све остало, од неког се мора кренути првог, са смањивањем није тешко погодити ко је први на удару наравно припадници, нама су плате смањене, нама за сада једино нама. Ваљда то тако мора. Постали смо као роботи, прихватили смо што се мора прихватити. Да ли ћемо издржати голи и боси да се боримо против терориста на југу Србије који нас убијају и нестану, који неће одговарати,да ли ћемо моћи децу школовати са све мањом платом и већим ценама, драге колеге нас више колико видим ништа и не може да изненади, имам утисак да нам једног дана кажу од сутра немамте плату а ми ћемо рећи тако мора. Постали смо људи без воље, постали смо војници који дају све за државу а од ње не добијају више ништа. Ја сам као и ви одабрао овај позив и остаћу до краја односно док будем трајао, ко је следећи од нас да настрада не знамо, само једно знам да нико мени близак неће поћи мојим стопама. Ником више нећу дозволити у својој породици да буде само број, да размишља да ли је следећи, да дозволи да му живот вреди 40000 динара, ја ћу остати јер назад не могу...
Лако је закључити да из ове истине коју сам изнео да су полицајци у свему први али само у оним стварима које су лоше по њих. Можда једног дана буде нешто и лепо за нас полицију. Можда само једно велико можда.
Дана: 02.09.2014. године
Београд
Аутор Веселин Николић
