Шетају човек и политичар разговарајући о стању у држави. У једном тренутку рече човек - У реду, ево већ сат времена шетамо и закључак је исти, хитно се мора реаговати да би се спречио банкрот државе. Неће бити једноставно али сигурно је да има начина...

Политичар прекиде човека и рече

- Еее па не би било једноставно када би ти човече водио државу. И пре него што смо почели разговор ја сам већ имао врло лако решење

- Па како?! Што не рече одмах?! - Усхићено запита човек. - Ја компликујем, размишљам о ефикаснијој наплати пореза, сузбијању сиве економије, заплени имовине већ доказаним пљачкашима, развоју туризма, пољопривреде…А ти сво време имаш кеца у рукаву

Видевши да човек нестрпљиво чека да му политичар открије велики план, пусти га да се још мало “пече” причајући сто пута испричане приче па после пар секунди драмске паузе рече

- Треба смањити плате!!!

Човек му рече љутито

- И то ти је план? Да ли се ти то спрдаш са мном? Какав си ти то економски стручњак…

- Немаш ти појма! Узврати гласно политичар. Ко је овде др ти или ја? Мој план је најбржи и најлакши ваљда је то циљ. Уосталом да ли ти знаш да је према врло прецизној рачуници мог тима израчунато да ћемо за годину дана смањењем плата од само 10% уштедети 500 милиона евра! Ееееј 500 милиона и то само са мизерних 10%!!!

- Па зар није био предлог 15%? - запита човек

Политичар се осмехну и рече

- Ма то је тактика. У ала си ти наиван човече! –онда се приближи мало човеку и тихо му рече

- Знам и ја да смањење плате није баш популарно али је најлакше брате. Зато сам смислио прво да објавим како скидамо 15% па када сви скоче а скочили би и на 1% ја им пун разумевања саопштим да сам променио одлуку и да плате смањујем само 10%! Е јесам паметан…- задовољно се смешкао политичар

Човек га погледа зачуђено па упита

- Па зар народ не схвата да губи у сваком случају?

- Хахахаха… Е баш ме насмеја. - рече политичар. - Па ти стварно мислиш да народ толико дубоко размишља? Њима је само у глави смањење са 15 на 10% они чак мисле да су нешто приходовали! Док се неки од њих пресаберу ми смо завршили посао. Ево узми ове у МУП-у на пример. Њима смо месецима говорили како су велике шансе да остану без тог њиховог глупог додатка од 10.000 на плату. Играли смо топло-хладно. А онда им објавимо да смо надчовечанским напорима…- човек га због оног “надчовечанским” мрко погледа…

- Добро, добро, рече политичар, великим напором успели да сачувамо бар део њихове глупе десетке, како је они зову. Објавимо да ћемо им 5.600 убацити у плату а они пресрећни! Да не верујеш како је лако! Још ће да нас славе!

- Чекај, па немогуће је да су сви тако наивни. - рече човек - Сигурно је да има и оних који су схватили о чему се ради.

- Ма то само они синдикалци. Али и њима смо доакали - развуче политичар своје лице подбуло од ждрања по кафанама и Скупштинском ресторануу задовољан осмех - Пре било какве акције оптужили смо их за нерад, забушавање, живот на ловорикама...док се обичан радник мучи за то време.Када је дошло време да радницима саопштимо рестрикције, сваки протест синдикалаца је био јалов јер им више нико није веровао. Наравно, пола смо измислили али док се то провери ми завршисмо посао. Ма такве треба укинути, забранити. Синдикалац?! Какво је то занимање? – рече политичар – Да раде неки поштен посао па ајде…

Човек се наљути што политичар на тај начин практично прави народ овцом и рече

- Разумем да је држава у кризи иако си је и ти директно или индиректно произвео али зар ниси ипак могао да нађеш неко безболније решење од чега ће људи живети ионако немају…

- Шта ме брига! - бесно рече политичар. -  Ја радим дању и ноћу за њихово добро а они само “од чега ћемо живети, како да прехранимо децу од чега да плаћамо рачуне…” бла, бла, бла. Нема кукања. Нека раде нешто па ће и преживети. Сваки поштен радник ће имати. Додуше можда не данас, одмах али за пар година биће…

Онда се мало смири па тихо рече

- Видиш мене, млад, успешан. имам кућу, стан, кола, докторат! Али мора да се ради. Ја рмбачим на 5 функција човече! Пет! Па није ми пало с’неба све то…

Како политичар помену небо удари гром у оближње дрво и поче пљусак.

Човеку припаде мука и оде својим путем…А политичар и не приметивши да човека нема, да све више и јаче грми, настави да држи говор спремајући се пун оптимизма за нове изборе.

Аутор Петар Радојичић