Један у низу повода за писање на тему награђивања од 20 одсто је друга депеша која је стигла из кабинета 14. јула 2014. на адресе начелника управа у којој се налаже рестриктивније награђивање запослених. Та депеша је везана за претходну из октобра 2013. године, а која је дошла из кабинета тадашњег министра Дачића. Пре свега сам систем награђивања je прилично лоше замишљен. Поставља се питање да ли, и у којој мери, надређени имају увид у учинак радника и колико објективно могу да процене ко је заслужио да буде награђен. Наиме, неки радници „се покрену“ тек када су под присмотром па хоће да створе утисак да су стално заузети, запослени… Неки раде исти посао и имају исти резултат као и други али им је потребно далеко више времена. Често се дешава да надређени ни не знају да процене колико је обављени посао мање или више важан, јер се једноставно не разумеју у материју. Занимљива је и теорија неких „стручњака“ који више цене редовно присуство и долазак на посао од самог учинка на послу. Обим обављеног посла често не представља мерило за оцењивање резултата рада, већ је важно да се тачно на време дође и оде са посла.

Годинама слушам приче од колега из разних управа на ову тему и често чујем једно исто, награде од 20 одсто се деле у уском кругу људи и то по „ортачкој“ линији! А да зло буде веће неки су се усудили да и по 10 пута годишње награђују појединце! Па ни то није довољно било него се наредбе министра игноришу и екипа наставља по старом да ради. А најцрње је, мада логично, што се листа награђених крије као строго поверљива тајна! Толико је злоупотребљено поменуто поверење у одлучивању кога и када наградити, да се таква пракса слободно може назвати безобразлуком!

Критика представља само пола посла, те је у наредном периоду потребно пронаћи адекватно решење. Прво да видимо шта пише у депешама бившег и садашњег министра тј како су они сагледали проблем и донели решење.

Злоупотреба

У првој депеши коју је послао бивши министар Дачић 10.10.2013. се помиње „ да је уочено да се у појединим организационим јединицама свим (!) запосленим или великом броју из месеца у месец увећава коефицијент зараде (20%), без посебног образложења или примене одговарајућих критеријума“. А у наредној депеши од 14.07.2014. на исту тему садашњи министар Стефановић пише:На основу извршене анализе, установљено је да се наложене мере не спроводе доследно… (мисли се на мере претходно поменуте депеше из октобра 2013.)

Дакле, обојица су се сложили са закључком који је јавна тајна, тј да се увећавање од 20 одсто злоупотребљава.

Увид

У депеши министра Дачића Број: 01-10283/2013-4 од 10. 10. 2013. године, наложено је да се запосленима дозволи увид у списак награђених радника, али је проблем што се помиње да то важи „осим у случају када постоје околности које давање таквог податка чине штетним по вршење посла или линију рада“. У депеши министра Стефановића Број: 01-7287/14 од 14. 7. 2014. године,  се ни не помиње транспарентност награђивања.

Решење

За сада практично не постоји. Ниједан министар не помиње да је сам систем награђивања лош иако не сумњам да су свесни тога већ решење налазе у смањењу броја награђених. Ако мисле да би се тиме замерили радницима, убеђен сам да су у великој заблуди. Претпостављам и надам се да је поменуто умањење у ствари само увид у укидање, али чему чекање?

Ако имамо у виду претходно наведено лако можемо закључити да је сам систем награђивања лоше смишљен, а још ако додамо да постоје примери у иностранству који се лако могу применити и код нас а који су се показали ефикасни, онда само можемо да закључимо да је НАГРАЂИВАЊЕ ОД 20 ОДСТО ЗЛО КОЈЕ ТРЕБА ХИТНО УКИНУТИ!

Прво, много колега су свој поштени и одговорни однос према послу променили у великој мери из претходно набројаних разлога. Награђују се појединци који далеко мање то заслужују и такве мере значајно дестимулишу сваког савесног радника да се и даље труди и пружи максимум. Као последицу добијемо одласке из фирме, лажна боловања, забушавања у свакој прилици, свађе, оговарања…

Друго, већ поменуто, је  чињеница да постоје далеко ефикаснији, транспарентнији и праведнији системи награђивања који се већ примењују у иностранству (писаћу други пут на ту тему).

Коначно укидање награђивања допринело би уштеди више стотина хиљада евра за које би се могли купити сапуни и тоалет папири које у фирми нисам видео годинама.

Ако ништа друго, бар ће нам хигијена бити на нивоу.

Аутор Петар Радојичић