Zašto je Čerčil branio štrajkove i međunarodna regulativa

Štrajk je organizovano, zajedničko i istovremeno obustavljanje rada ili usporavanje, odnosno n aneki drugi način onemogućavanje razvijanja normalnog procesa proizvodnje ili procesa rada u jednoj ili više privrednih organizacija ili društvenih delatnosti izvršeno od strane radnika odnosno službenika radi postizanja ili ostvarivanja određenih ekonomskih i političkih prava. Predstavlja radni spor između poslodavaca i grupe zaposlenih. Danas pravo na štrajk ulazi u red osnovnih ekonomskih prava, koji se zajedno sa ostalim kolektivnim pravima radnika jamče mnogim dokumentima, red osnovnih i najznačajnijih sredstava borbe sindikalnog pokreta kapitalistiĉkih zemalja za sticanje ili očuvanje ekonomsko-socijalnih prava radnika ili postizanje širih društveno-političkih ciljeva. U ranijim periodima borbe radničke klase i sindikata štrajk je bio isključivo sredstvo borbe za poboljšanje njenog ekonomskog položaja, a jačanjem društveno političke uloge sindikata sve više je postajao i sredstvo političke borbe radničke klase. Jedan od najpoznatijih štrajkova u svetu bio je u Engleskoj 1926.godine, kada je za ministra finansija u Ujedinjenom kraljevstvu postavljen Vinston Čerčil, kako bi podigao ekonomski standard, što je pouzrokovalo deflaciju, nezaposlenost i štrajk rudara. TOKOM GENERALNOG ŠTRAJKA 1926. GODINE ZABELEŽENO JE DA JE ČERČIL PREDLOŽIO DA SE PROTIV RUDARA ŠTRAJKAČA UPOTREBE MITRALjEZI. ČERČIL KOJI JE ISTOVREMENO BIO I UREDNIK VLADINOG LISTA BRITANSKA GAZETA JE U JEDNOJ RASPRAVI IZNEO SLEDEĆI STAV "ILI ĆE DRŽAVA SLOMITI GENERALNI ŠTRAJK, ILI ĆE GENERALNI ŠTRAJK SLOMITI DRŽAVU". Značaj i veličina štrajkačkog pokreta se odreuje uglavnom prema tri osnovna kriterijuma: broju štrajkova, broju njihovih učesnika i broju izgubljenih radnih časova, i kombinacijom ovih elemenata, vodeći se računa i o drugim čenjenicama, donosi zaključak o porastu odnosno opadanju štrajkačkog pokreta. Za Sorela je Francuska revolucija kao generalni štrajk uvod u ono što sledi kasnije, a to je “generalni štrajk do konačnog ispunjenja svih zahteva”. Naravno, ovde je “generalni štrajk” sinonim za revoluciju. To sa druge strane znači da su demokratske vlasti nastojale da bi sprečile mnoge nepoželjne pojave. da ovaj vid borbe i nezadovoljstva stave pod okvire zakona i time ga dopuste, ali u isto vreme i ograniče. U nekim zemljama štrajk predstavlja isključivo vid sindikalnog delovanja, ili sredstvo koje je omogućeno i individualnim radnicima, dozvoljen jedino u svom klasičnom obliku, kao štrajk revnosti, bojkot. Međunarodna organizacija rada je donela niz konvencija u kojma se implicitno priznaje pravo na štrajk. Na osnovu Međunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, je državama koje su članice Ujedinjenih nacija, oduzeto ovlašćenje da ovu pojavu potpuno slobodno definišu. Pakt u svom članu 8 garantuje slobodu sindikalnog organizovanja i delovanja, a radi zaštite interesa i unapređivanja svojih ekonomskih i socijalnih interesa, uključujući i pravo na štrajk. Ipak državama članicama je ostavljeno da odrede pod kojim uslovima i u kojoj meri će pravo na štrajk ,kao i druga kolektivna prava radnika da budu primenjena u pogledu vojske, policije i javne uprave ŠTO IM NE DOPUŠTA DA U POTPUNOSTI UKINU OVO PRAVO. Štajkovi se pominju u Konvenciji o zabrani prinudnog rada iz 1957.godine (br.105) kao kaznu za učestvovanje u štrajkovima i Preporuci koja se odnosi na dobrovoljno izmirenje i arbitražu iz 1951.godine (br.92) u kojoj se zagovara uzdržavanje od štrajka za vreme dok su procedure izmirenja i arbitraže u toku, ALI NIJEDNA OD ODREDBI U PREPORUCI NE OGRANIČAVA NA BILO KOJI NAČIN PRAVO NA ŠTRAJK. Na regionalnom planu pravo na štrajk prvi put je izričito priznato Evropskom socijalnom poveljom iz 1961.godine i Poveljom zajednice o osnovnim socijalnim pravima radnika iz 1989.godine. Na ovaj naĉin države članice Evropske unije su došle do uverenja da ekonomska i socijalna prava imaju isti rang kao i građanska i politička prava čoveka. Evropska socijalna povelja priznaje pravo na štrajk u slučaju interesnih kolektivnih sporova, uz ograničenja koja mogu da proisteknu iz kolektivnih ugovora, kao što je klauzula očuvanja mira. Povelja ipak favorizuje mirne metode rešavanja kolektivnih sporova kao što su mirenje, posredovanje ili arbitraža. TO ZNAČI DA AKO EVROPA OVO GLEDA NIKO NEMA PRAVA DA UKINE ŠTRAJK VEĆ SAMO DA GA OGRANIČI.