Proizvoljnost kod utvrđivanja godišnjeg odmora kao posledica nepreciznosti zakona
Da li su izmene Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014), koje su u primeni od 29. jula 2014. godine, opravdale očekivanja svih zainteresovanih strana teško je reći. Mnogo je spornih i nejasnih formulacija u pomenutom zakonu a jedno u nizu spornih zakonskih rešenja je i povod za našu temu. Iako zamišljene da ostvaruju zaštitnu ulogu, zakonske odredbe o godišnjem odmoru u većini slučajeva bivaju izigrane na način potpuno suprotan njihovoj suštini i cilju, uz izostanak i odgovarajućih mehanizama kontrole njihove primene, bilo zbog nedostatka dokaza, bilo zbog nefikasnog sprovođenja adekvatne kontrole poslodavaca.
Pravo na godišnji odmor kao jedno od najosnovnijih prava zaposlenih iz radnog odnosa ujedno je i jedno od najčešće zloupotrebljavanih prava u praksi, sa čijom sadržinom mnogi zaposleni nisu upoznati, tako da ćemo u nastavku teksta prikazati suštinu ovog prava i ključne probleme u njegovom ostvarivanju. Cilj je da pružimo celovit uvid u de iure i de facto stanje u ostvarivanju i zaštiti prava na godišnji odmor zaposlenih u Republici Srbiji s obzirom da se kod njegovog korišćenja i ostvarivanja problemi pojavljuju češće nego što je očekivano, velikim delom zbog sadržinski loše i nejasne zakonske regulative koja ovo pitanje uređuje.
I SADRŽINA PRAVA NA GODIŠNjI ODMOR KROZ SPORNA ZAKONSKA REŠENjA
Jedna od značajnijih izmena Zakona o radu (“Sl. glasnik RS” broj 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 i 75/2014) tiče se odredaba o godišnjem odmoru. Kao novinu, član 68. stav 2. Zakona, donosi:
„Zaposleni stiče pravo na korišćenje godišnjeg odmora u kalendarskoj godini posle mesec dana neprekidnog rada od dana zasnivanja radnog odnosa kod poslodavca.“
Iako naizgled sas
