Optužbe za korupciju na račun Veljka Mijailovića iz PSS
Pismo nas je navelo da se zapitamo da li je, i u kojoj meri, korupcija prisutna u sindikatima. Da li zakon na bilo koji način ograničava trošenje sindikalnog novca? Propisi koji definišu sindikalno delovanje u Repubici Srbiji su prvenstveno Zakon o radu, Ustav RS, ali i Konvencija i preporuke Međunarodne organizacije rada, kao i Pravilnik o upisu sindikalnih organizacija u Registar sindikalnih organizacija. Sindikalno delovanje i članstvo u sindikatu pravo je svakog radnika i vid je zaštite i unapređivanja profesionalnih, ekonomskih, socijalnih, radnih, kulturnih i drugih pojedinalnih i kolektivnih interesa. Kada je reč o finansijama i novcu kojim raspolažu sindikati u Zakonu se jedino kaže da je „poslodavac dužan da zaposlenom koji je član sindikata na ime sindikalne članarine odbije iznos od zarade na osnovu njegove pismene izjave i da taj iznos uplati na odgovarajući račun sindikata“ (član 207, Zakona o radu). Način na koji će se novac sindikata trošiti nije nigde striktno definisan, ali je iz prirode ove vrste organizovanja radnika logično da novac nije predviđen ni za čije lične potrebe, već za rad i ciljeve samog sindikata i rada na unapređivanju prava radnika koje predstavlja.
Posvetivši malo više pažnje ovoj temi i tome šta se do sada pojavljivalo u javnosti u vezi sa radom sindikata, a naizgled sporno, uočili smo da su sindikalne vođe, obično najglasniji među radnicima, ti koji najčešće imaju političke ambicije i veoma udobne fotelje, a jedini zakon koji važi u njihovom radu je zakon jačeg. Moglo bi se reći da u sindikatima generalno vlada opšti javašluk. Često se sami sindikati u istoj organizaciji bore jedni protiv drugih, što jasno ukazuje da je u pitanju borba za fotelje i privilegije, a da uz to često idu političke ambicije i želja da se rukovodi preduzećima umesto samih direktora ili ministara.
Pismo koje nam je stiglo samo po sebi je indicija je da sindikalno delovanje, naročito u konkretnom slučaju sindikalno delovanje Policijskog sindikata Srbije (PSS), nije delovanje u ime i za prava onih zbog kojih postoji – radnika, policajaca i policijskih službenika, već je paravan za lično bogaćenje i eventualno postizanje političkih ciljeva njihovog predstavnika Veljka Mijailovića.
Podsećanja radi, u medijima smo već imali prilike da čitamo o brojnim malverzacijama upravo Vejka Mijailovića, lidera PSS, i o tome na koji način je trošio novac policajaca. Navodno je sindikalne pare trošio na zatezanje lica (40.000 RSD), nakit i satove (150.000), u periodu od 2013. do 2016. preko 3 miliona dinara u kafanama, skoro 100.000 dinara mesečno.
O protestima PSS i Vojnog sindikata Srbije (VSS) CIK je ranije pisao i ukazao da je neobično što neki sindikat štrajkuje za prava policajaca u trenutku kada se podižu plate policajcima, nabavljaju nove uniforme, automobili i oklopna vozila… Indikativno je i bilo i to što se protesti dešavaju upravo u trenutku raspisivanja izbora, a baš tada ovi sindikati dobijaju podršku nevladinih organizacija poput „Ne davimo Beograd“ čije delovanje apsolutno nema nikakve veze sa delovanjem ovih sindikata. Nejasna je povezanost slučaja „Savamala“ sa sindikalnom borbom za prava policajaca, i to upravo onih policajaca protiv kojih protestuje ovaj pokret već mesecima unazad. Pritom, delovanje ovih NVO sasvim je transparentno usmereno samo, i isključivo, u političkom delovanju protiv vlasti.
U ovom tekstu prenosimo pismo anonimnog policijskog službenika u celosti, koji optužuje Veljka Mijailovica da je lopov i prevarant iz Policijskog sindikata Srbije, a u nekom od narednih tekstova ćemo se baviti situacijom u sindikatima zdravstva, prosveti i drugih.
Izvor: www.cik.co.rs