21.09.2020

Број чланова

Добродошли на сајт јединог репрезентативног синдиката у МУП-у!

У свему први

3. септембра 2014.

Пажљиво анализирајући рад полиције од 1990. године па до данас морам да приметим да су припадници МУП-а, поготово униформисани део, најугроженији део становништва у Србији.
tumbnsp
Сви знамо да су 1990 године почела ратна дешавања на простору бивше Југославије и наравно по обичају највећи терет тада је пао на припаднике војске и полиције. Остао бих дуго када бих говорио какву голготу су тада прошли припадници МУП-а, колико је само наших колега оставило своје животе на разним ратиштима широм Југославије.

После престанка ратних дејстава у Хрватској, БиХ и Словенији сви смо мислили да ће мало да предахнемо као припадници МУП-а али то су биле само пусте жеље нас припадника полиције. Почела су сулуда дешавања на КиМ где су нас шиптарски терористи убијали на сваком кораку, ни тачна бројка се не зна колико је наших колега оставило своје животе на простору КиМ. Колико је деце остало без родитеља, колико је мајки заплакало и на крају колико је наших колега заборављено од мајке Србије.

Да ли се данас ико пита шта раде деца од палих колега, да ли имају посао, да ли имају основне услове за школовање,верујте нико осим колега из њихових станица који када могу помогну, лично сам видео пар случајева како живе такве породице, супруге погинулих колега са двоје троје деце без примања са дуговима за струју воду од преко 100000 динара. Очеви су им погинули а они ће живети без очева и у мраку јер држава нема милости а обавезе морају да се плаћају. Када се завршио „рат“ на КиМ припадници полиције нису могли да удахну а онда су почели да их бију наши грађани, они исти које и чије смо животе бранили на КиМ. Бију нас јер су незадовољни били режимом који је 90-тих година владао Србијом. Зар су полицајци криви што је тај режим владао али ипак су добијали батине и то овог пута од сопственог народа.

Доласком демократије у Србију надали смо се бољем али за нас боље није долазило. Наставили су да нас убијају опет наши држављани на југу Србије, па су опет животи полицајаца нестајали овог пута у самој Србији. Та нова западна демократија охрабрила је и криминалце па су је ваљда погрешно схватали или је она заиста таква, убијали су полицајце што аутима, што при пљачкама а ми смо само сахрањивали све већи број наших колега. Стигли су и неки нови моменти, нека нова права неких групација геј параде и тако то неки су имали право на нешто а неки други су сматрали да немају право на то па су хтели да их бију а уместо њих опет су тукли нас полицајце.

И није нека та демократуја бар за нас полицајце, сви имају нека права, криминалци траже адвокате и сви су заштићени само смо ми и даље бројеви и ништа више. Године су прилазиле, ми смо чекали неко боље време које никада није дошло. Сваки наш одлазак на посао могао је значити и последњи јер никада се не зна у овој демократији коме ће пасти на памет да убије полицајца. Власти су се мењале а нама било све горе, сви су нас вероватно сматрали бројевима, људима који су ту да дају своје животе за одбрану режима овог или оног, нама је више свеједно, прошла је и демократија, стигла је нова ера и нова мука за нас полицајце. Треба приметити да нам колеге све чешће умиру од разни болести, па се питам да ли је то од лепог живота у полицији или стреса и раних западних отрова којим су нас тровали. Нова ера нове муке за нас, приметили сте у свему наведеном да смо у свим мукама били први на удару. Ваљда нам позив тако налаже.

Не тако давно нашу Србију су задесиле и поплаве какве нису биле до сада и опет ми смо први као што доликује часним људима. Спашавалим смо, помагали нашем народу у муци, мада смо и сами у муци били. Мора се у таквим приликама бити први.

Светска криза је дошла, кажу нам да смо претерали тј претходне власти трошили су, много бахато се понашали са новцем мада на нас су најмање трошили, морају се смањити плате и све остало, од неког се мора кренути првог, са смањивањем није тешко погодити ко је први на удару наравно припадници, нама су плате смањене, нама за сада једино нама. Ваљда то тако мора. Постали смо као роботи, прихватили смо што се мора прихватити. Да ли ћемо издржати голи и боси да се боримо против терориста на југу Србије који нас убијају и нестану, који неће одговарати,да ли ћемо моћи децу школовати са све мањом платом и већим ценама, драге колеге нас више колико видим ништа и не може да изненади, имам утисак да нам једног дана кажу од сутра немамте плату а ми ћемо рећи тако мора. Постали смо људи без воље, постали смо војници који дају све за државу а од ње не добијају више ништа. Ја сам као и ви одабрао овај позив и остаћу до краја односно док будем трајао, ко је следећи од нас да настрада не знамо, само једно знам да нико мени близак неће поћи мојим стопама. Ником више нећу дозволити у својој породици да буде само број, да размишља да ли је следећи, да дозволи да му живот вреди 40000 динара, ја ћу остати јер назад не могу…

Лако је закључити да из ове истине коју сам изнео да су полицајци у свему први али само у оним стварима које су лоше по њих. Можда једног дана буде нешто и лепо за нас полицију. Можда само једно велико можда.

Дана: 02.09.2014. године

Београд

Аутор
Веселин Николић

Тренутно има 3 коментара

  1. rage каже:

    SVAKA TI CAST ALI TO OSIM POLICAJACA NIKO I NE RAZUME,ALI NIJE NI BITNO.SVIDJA MI SE POSEBNO DEO TEKSTA
    „само једно знам да нико мени близак неће поћи мојим стопама. Ником више нећу дозволити у својој породици да буде само број, да размишља да ли је следећи, да дозволи да му живот вреди 40000 динара, ја ћу остати јер назад не могу…“

  2. Bane каже:

    U današnje vreme mi smo pored broja samo potrošna roba, mogu da kažem da to nije bilo tako. Nekada davno, davno pre Miloševića, pa i za vreme njega vodilo se računa o policajcu kao o čoveku, bila je čast biti policajac, a nije mogao biti svako kao danas. Plicajac je bio cenjen, plaćen i stambeno obezbeđen, a ne kao danas. Nije se moglo desiti da ako je poginu, da njegova porodica i deca ne budu zbrinuti, deca iškolavana, a po želji budu primljeni u policiji. Danas deca poginulih policajaca ne mogu da se školuku, ne mogu da prođu konkurs za policajca jer imaju dva kilograma više i preležala bronhitis, dog deca iz kriminogenih porodica i sa dosijeima nose uniform. Ipak imam nadu da će doći neko i reći da je ovo Država Srbija i da kao takva mora imati časnu i poštenu policiju o kojoj će voditi računa da policajci neće biti građani drugog reda, koji će za svoj posao biti u svakom smislu nagrađeni materialno, a onaj ko je podigao ruku na policajaca biti kažnjen kao da je digao ruku na Državu, sa maksimalnim kaznama.

  3. pop каже:

    Dok su starešine bile kadar koji je krenuo od pozornika ,vodje sektora,zamenika šefa smene,šefa smene ,pomoćnika ,zamenika na kraju komandira gede se pratio pored radnih rezultata i ljucke osobine sada dolaskom tobože demokrackih promena gleda se dali si član neke stranke ,koji vikend fakultet,Kada sus se formirale PJM a kasnije PJP svako angažovanje i okupljanje je bilo izvršeno u najkraćem roku ,imalismo poverenje u čoveka sa leve i desne strane ,u kolegu ispred i iza slali nebrojano puta po kolegama novac (dnevnice) svojim kućama.
    Danas ostaje kao uspomena jer su umanjili sve dobre vrednosti tobož reformama gde kriminalac uz advokata izadje pre negoli policajac otkuca belešku.meni ostaje da odćutim još nekih 18 meseci do odlaska u penziju.
    daste mi živi i zdravi

Нема коментара.

Корисни линкови