01.10.2020

Број чланова

Добродошли на сајт јединог репрезентативног синдиката у МУП-у!

Роне и на дубини већој од сто метара

14. септембра 2015.

Од 22 задатка, колико су рониоци Жандармерије имали у јулу, забележено је чак 18 утапања. – Ни зими нема одмора.

Џипови „лендровер дефендер” спремни су за покрет. У њима је потребна опрема: ронилачка одела, регулатори, боце, лампе, камере, ужад, бове, тегови… Екипа ронилаца Жандармерије спремна је да крене у потрагу за телом утопљеника. Ова слика, нажалост, понављала се бар неколико пута недељно последњих месеци: година 2015. остаће упамћена по најдрастичнијем броју утапања људи у рекама и језерима у Србији у последње 23 године.
ronioci-2-a
– Од почетка године рониоци су имали 42 акције, а само у јулу, од 22 задатка која смо обавили, забележено је чак 18 утапања, што се никада до сада није догодило – каже за „Политику” Александар Кикош, командир Ронилачке јединице Жандармерије.

Што тачнија и сигурнија информација да се неко заиста утопио, односно да постоји очевидац догађаја – пресудна је за трагање у језеру. Одустаје се, каже Кикош, само онда када рониоци знају да су урадили све што су могли. Тада се и посумња да ли се неко заиста утопио. Наш саговорник наводи да је било случајева „лажних” утапања: када неко због новчаног дуга инсценира самоубиство.

О једном од последњих захтевнијих случајева потраге, у језеру Заовине, наш саговорник није желео детаљније да говори, наводећи да је истрага још у току. Небојша И. (33), члан једног београдског ронилачког клуба, нестао је крајем августа у дубинама језера Заовине на Тари, ронећи са још два пријатеља. Кикош само наводи да је ово био један од технички најзахтевнијих задатака.

„Робот који је коришћен помогао је да се тело извуче на површину. Био је опремљен камером и светлом, па смо тако на лаптопу видели шта се дешава и усмеравали потрагу”, објашњава наш саговорник.

Приликом оваквих зарона, а зарањали су, каже Кикош, и до 102 метра, рониоци уместо ваздуха користе посебно припремљене мешавине, у којима су азот, хелијум и кисеоник у одређеним процентима, у зависности од дубине на коју се иде, колико се у њој остаје и каква је декомпресија, односно излазак на површину. Тада један ронилац носи четири боце. За температуру воде, која је нижа од 18 степени Целзијусових, уместо обичних, мокрих, користе се сува одела, која не пропуштају воду.

Приступ задатку, међутим, као и сам начин потраге, потпуно су другачији кад је реч о рекама.

„Ронилац улази у воду и спушта се на дно на оном месту где је утопљеник последњи пут виђен на површини. Уколико тада не нађе тело, најчешће нема смисла да се потрага наставља, јер је оно завршило много даље низводно. Нигде у свету не постоји опрема за претрагу толико великих површина”, тврди Кикош.

Роњење у рекама отежано је и због видљивости, која је ограничена на свега 20 до 30 центиметара, па рониоци потрагу раде на додир. На лаичко питање због чега не носе подводне лампе, Кикош одговара: „Ако сте возач, знате шта се дешава када на аутомобилу упалите дуга светла у густој магли. Ништа. Тако је и у реци. Честице муља које праве невидљивост одбијају се ка нама док ронимо и коришћење светла нема смисла”.

Отежани услови услед недовољне видљивости разлог су што у потрагу увек иде један ронилац. То је, наводи Кикош, једна од карактеристика професионалног роњења у односу на рекреативно, које подразумева два рониоца у пару.

Зарон, односно одлазак на задатак, увек је добровољан. Свакодневно је, приликом доласка на посао, обавезан лекарски преглед. Од тренутка дојаве да су рониоци потребни за одређени задатак екипа је спремна за око пола сата, највише 45 минута.

„Током акције све је подређено безбедности ронилаца и темељности претраге. На једног рониоца у води пазе најмање три човека на површини. У акцију иде петочлани тим – наутичар који екипу довози до места зарона и четири рониоца, од којих један руководи, други асистира, трећи зарања а четврти је спреман за вађење овог који зарања. Већ 23 године, колико сам у јединици, није се десило да наш човек настрада. Није битно што пре завршити задатак, већ га урадити што тачније и детаљније”, сматра наш саговорник, чија јединица броји 24 рониоца.

Ова једина специјализована јединица надлежна и оспособљена за потраге под водом, која покрива територију читаве Србије, обављала је ове године и друге акције – вађење возила и одбаченог оружја из воде.

На констатацију да ће сада „да одахну”, будући да се лето завршава и да ће имати мање посла, Кикош каже да рониоци Жандармерије роне сваки дан, чак и током зиме. Када нема акција раде се вежбе у базену, а једна од специјалности ронилаца Жандармерије је зарон испод залеђене воде.

Облаче опрему тешку и до 50 килограма

Поред основне, рониоци Жандармерије имају и специјалистичку опрему, у зависности од задатка. У сваком случају, на себе обуку додатних од 40 до 50 килограма опреме. За роњење у контаминираним срединама, као што је био случај током поплава у Обреновцу, облаче специјално антихазардно одело и носе металну кацигу тешку око девет килограма, у коју се ваздух директно упумпава помоћу посебне опреме. Ако је реч о упаду и хапшењу на броду, поред стандардне опреме рониоци најчешће носе „кратке цеви” – пиштољ или хеклер, који их не спречавају да се крећу по уским бродским ходницима.

Најтеже кад се утапају деца

Долазак у Ронилачку јединицу Жандармерије је добровољан, а кандидат мора претходно да заврши основну обуку у Жандармерији. Курс у ронилачкој јединици траје најмање шест месеци и, осим основне теоријске обуке, потпуно је другачији у односу на рекреативно роњење.

„Нико до сада није одбијен, али се дешавало да после одређеног броја зарона рониоци једноставно не могу више да издрже стрес и кажу – шефе, ја не могу више. То се поштује”, тврди Александар Кикош и додаје да су најстресније ситуације вађења тела утопљене деце.

Извор: Политика

Корисни линкови