03.12.2020

Кратак водич кроз заштиту приватности у медијима

14. септембра 2015.

Где се завршава приватност појединца, а где почиње право јавности да зна истину? И шта учинити када јавно гласило објави информације из приватног живота и изнесе неистине о физичком лицу? Само су нека од питања на која дајемо одговор у овом кратком водичу

Увреме свеопште таблоидизације штампе у Србији која се испољава кроз трку штампаних медија за што већим тиражом и већим бројем оглашивача, готово редовна појава је да се име и презиме појединца, пропраћено другим информацијама које су довољне за његово једнозначно одређивање, наравно, у негативном контексту и сензационалистичком маниру, појаве у неком јавном гласилу.

Имајући у виду да је једна наша позната естрадна звезда својевремено изјавила: „Нека се пише о мени, па макар и добро”, на овом месту постављамо питање шта у таквој ситуацији може да уради обичан грађанин који не жели да буде изложен најширој јавности?

#1 ШТА ЈЕ ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ?

Право на приватност, широко дефинисано као право појединца да одређује шта ће од информација из његовог личног живота бити доступно, када и коме, у одређеној мери је супротстављено начелима слободе штампе и права јавности да буде информисана о стварима за које има оправдани интерес да јој буду познате. Медијима је остављено да процене који интерес преовлађује и да ли је публиковање личних података појединаца неопходно за остваривање одређеног јавног интереса и пропорционално његовом значају, а појединцу преостаје да тражи своја права онда када сматра да је његова приватност повређена.

#2 ПОСТОЈИ ЛИ ПРАВО НА ЗАШТИТУ ПРИВАТНОСТИ У ЈАВНОМ ГЛАСИЛУ?

Закон о јавном информисању Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 43/2003, 61/2005 и 71/2009, Одлука УС РС 1Уз бр. 231/2009 – 89/2010-38, Од- лука УС РС 1Уз бр. 231/2009 – 41/2011-146) обавезује јавна гласила да, пре објаљивања информација из приватног живота, односно личног писаног записа, записа лика и записа гласа, морају да обезбеде пристанак лица чијег се приватног живота та информација тиче, односно лица чије речи, лик, односно глас та информација садржи, ако се при објављивању може закључити које је лице у питању. Ове информације и записи не могу се објавити ни без пристанка онога коме су намењени (на пример, саговорника), односно онога на кога се односе (треће лице), ако би објављивањем било повређено право на приватност или које друго право тих лица. Пристанак дат за једно објављивање, за одређени начин објављивања, односно за објављивање у одређеном циљу, закон не сматра пристанком за поновљено објављивање, за објављивање на други начин, односно за објављивање за друге циљеве.

Изузетно, информација из приватног живота, односно лични запис, може се објавити без пристанка лица на које се односи, ако је то лице ту информацију, односно запис, наменило јавности; ако се информација, односно запис, односи на личност, појаву или догађај од интереса за јавност, нарочито ако се односи на носиоца државне или политичке функције, а објављивање је важно с обзиром на чињеницу да лице обавља ту функцију; ако је лице својим понашањем дало повода за објављивање информације, односно записа; ако је објављивање у интересу правосуђа, безбедности земље или јавне безбедности; ако се лице није противило прибављању информације, односно прављењу записа, иако је знало да се то чини ради објављивања; ако је објављивање у интересу науке или образовања; ако је објављивање потребно ради упозорења на опасност; ако се запис односи на мноштво ликова или гласова (навијача, концертне публике, демонстраната, уличних пролазника и сл.); ако се ради о запису с јавног скупа и ако је лице приказано као део пејзажа, природе, панораме, насељеног места, трга, улице или као део сличног.

И Кодекс новинара Србије налаже новинару да поштује приватност, достојанство и интегритет људи о којима пише, имајући свест о моћи медија и, посебно, тежину могућих последица по лице ако се открије његов идентитет или у случају грешке или погрешне претпоставке у извештавању.

Дакле, и Закон о јавном информисању и Кодекс су јасни, али је суштинско питање да ли се и у којој мери примењују и у Србији.

vesna

ВЕСНА НИКОЛИЋ

адвокат с дугогодишњим искуством у државној управи, специјализована за област радног и управног права, експерт Делегације ЕК у Србији за област дискриминације

#3 ШТА СЕ СМАТРА ИНФОРМАЦИЈОМ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА ПОЈЕДИНЦА?

Информацијом из приватног живота сматра се се свака чињеница о лицу, његовим активностима и понашању, која није позната широкој јавности и за коју лице на које се та информација односи, очекује да неће бити публикована најширој јавности. Те чињенице могу бити познате неким људима, али то треба да буде резултат свесног чина дељења информација са одређеном друштвеном групом. Живимо у друштву у коме не могу да постоје апсолутне тајне, јер тајна може бити само она информација задржана искључиво за себе, али дељење приватних информација с другим људима подразумева одређен степен поверљивости, па самим тим мора бити и под заштитом за- кона и новинарске етике. Врло вероватно је да ће чињеница о неком лицу имати карактер информације из приватног живота, ако та особа очигледно тежи да избегне публицитет, што јесте случај са просечним појединцем.

#4 КОЈА ПРАВА МОГУ БИТИ ПОВРЕђЕНА ОБЈАВЉИВАЊЕМ ИДЕНТИТЕТА И ДРУГИХ ИНФОРМАЦИЈА ИЗ ЛИЧНОГ ЖИВОТА ПОЈЕДИНЦА У ЈАВНОМ ГЛАСИЛУ?

Објављивање идентитета и других информација из личног живота појединца у јавном гласилу, у најмању руку може представљати повреду права на приватност, недозвољену обраду података о личности, а ако је комбиновано са неистинитим чињеничним исказима изнетим у негативном контексту, може изазвати и повреду части и угледа. Интересантно је да се објављивањем записа неког лица у медијима могу независно учинити и повреда права на приватност и повреда части и угледа, па повређено лице (поред осталих права) може остварити накнаду неимовинске штете по оба основа.

#5 НА КОЈИ НАЧИН МОЖЕ ДОЋИ ДО ПОВРЕДЕ ПРИВАТНОСТИ НЕКЕ ОСОБЕ?

Драстичан облик повреде приватности јесте активан упад у својеврсну „зону осаме”, област у којој појединац с разлогом не очекује присуство трећих лица (стан, приватни простор). Овај упад може бити физички, електронски, осматрањем, ослушкивањем или неким другим видом недозвољеног прикупљања информација о појединцу. Примена ових метода од стране медија, па и само коришћење информација и материјала прибављених на овакав начин, незаконити су и у супротности са етичким стандардима новинарске струке.

Повреда приватности може настати и објављивањем информација о личности, односно информација из личног живота појединца. Чак и када су објављене информације истините, начин прибављања и сам чин објављивања могу предстаљати повреду приватности.

Перфиднији и штетнији облик повреде приватности јесте објављивање информација о личности, најчешће о прошлости, активностима, ставовима и другим атрибутима који одређују ту личност као целину, у намерно искривљеном контексту, да би се постигли други ефекти који иначе не би могли бити постигнути објављивањем тачне, објективне, потпуне и благовремене информације.

#6 ШТА УЧИНИТИ КАДА ЈАВНО ГЛАСИЛО ОБЈАВИ ИНФОРМАЦИЈЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА ИИЗНЕСЕНЕИСТИНЕО ФИЗИЧКОМ ЛИЦУ?

Јавно гласило може грешком или с намером објавити неистиниту информацију о одредивом физичком лицу. Ако објављена, а нетачна информација нема потенцијал наношења штетних последица по само лице (на пример, информација да одређена особа вози црни аутомобил, а истина гласи да је аутомобил беле боје), таква информација тешко да би могла да повреди достојанство те особе. Проблем настаје када јавно гласило, грешком или с намером, објави тврдњу која је неистинита и истовремено клеветничка или погрдна, у смислу да може да нанесе штету репутацији појединца или са разумном вероватноћом наведе друге да обуставе друштвене активности или пословне контакте с том особом. Типично, то су тврдње о нечијим криминалним или неетичким активностима, недостатку професионалних компетенција или личног интегритета, употреби наркотика, развратном понашању и сл. При том, објављена тврдња се представља као чињеница, а не као мишљење или став аутора. Да би се овакво изношење тврдњи оквалификовало као повреда части и угледа, није неопходно да иза тога стоји зла намера новинара или медија, већ је довољно да је тврдња неистинита и да може да нанесе штетне последице по лице на које се односи. У случају да увредљив карактер објављене информације може изазвати негативне последице по особу на коју се односи, а истовремено није и ствар оправданог интереса јавности да зна, има места и за покретање одговарајућег судског поступка. И наравно, треба напоменути да изношење истините тврдње не оправдава и није олакшавајућа околност за повреду приватности која настаје објављивањем информације из приватног живота.

#7 ШТА ЈЕ ОБАВЕЗА МЕДИЈА КАДА ОБЈАВЉУЈУ ИНФОРМАЦИЈЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА ОДРЕДИВИХ ОСОБА?

Јавно гласило је у начелу дужно да се стара о томе да информација коју објављује буде истинита и потпуна. Нереално је очекивати да то буде апсолутна истина, али се захтева остварење тзв. новинарског стандарда у извештавању, с обзиром на озбиљност последице коју објављивање информације носи са собом. Новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају и личности, с пажњом примереној околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност. Пажња која је примерена околностима јесте она пажња коју су добром новинару допуштале и налагале околности конкретног случаја, имајући у виду правила новинарске струке. Правни стандард такве пажње директно је сразмеран тежини повреде права или интереса лица коју би објављивање информације могло изазвати. Дакле, што су теже оптужбе које информација садржи, потребна је већа и брижљивија пажња при провери чињеничне основе саме информације.

#8 ДА БИ СЕ

ИНФОРМАЦИЈЕ ИЗ ПРИВАТНОГ ЖИВОТА ОКВАЛИФИКОВАЛЕ

КАО ПОВРЕДА ПРИВАТНОСТИ, МОРА ЛИ ОСОБА ДА БУДЕ ИМЕНОВАНА?

Не мора, односно, ако је особа, на основу објављених података и уз разуман напор просечног читаоца одредива, није неопходно да буде наведена именом и презименом. За препознатљивост субјеката није потребно да просечан читалац објављену информацију може да веже за одређено лице, већ је довољно да део публике ту

ШТА МОЖЕ ДА УЧИНИ ОБИЧАН ГРАЂАНИН КОЈИ НЕ ЖЕЛИ ДА БУДЕ ИЗЛОЖЕН НАЈШИРОЈ ЈАВНОСТИ?

информацију може да доведе у везу са одређеним лицем. Илустрације ради, Врховни суд Србије је у једном предмету пресудио да „… препознатљивост у конкретном случају постоји иако нису објављена имена лица и иако је снимак објављен са затамњењем, с обзиром на то да повреда (приватности) постоји објективно, на основу препознатљивости, односно на основу чињенице да су друга лица информацију везала за тужиоце”. Из тих разлога, на пример, приликом извештавања о несрећама и кривичним делима, не само да није дозвољено објављивање имена и фотографија жртава и починилаца који их јасно идентификују, него није дозвољено чак ни објављивање података који би индиректно могли да открију њихов идентитет.

#9 ГДЕ ЈЕ ГРАНИЦА ИЗМЕђУ ПРАВА НА ПРИВАТНОСТ И ПРАВА ЈАВНОСТИ ДА ЗНА ИСТИНУ?

Закон о јавном информисању каже да се у јавним гласилима слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдани интерес да зна, али не прецизира шта је то оправдани интерес јавности. И Кодекс новинара Србије позива новинаре да тачно, објективно, потпуно и благовремено извештавају о догађајима од интереса за јавност, поштујући право јавности да сазна истину, али, такође, не улази у ближе одређивање тога шта је критеријум који ово право одваја од кршења елементарних људских права. Јавни интерес није и не може да обухвати све што би радознала читалачка публика волела да сазна, а оправдани интерес јавности да зна истину може да се односи само на ин- формације од јавног значаја. У недостатку друге дефиниције, добро је окренути се Закону о слободном приступу информацијама од јавног значаја („Сл. гласник РС”, бр. 120/2004, 54/2007, 104/2009 и 36/2010) који утврђује да је информација од јавног значаја, она информација којом располаже орган јавне власти, настала у раду или у вези с радом органа јавне власти, садржана у одређеном документу, а односи се на све оно о чему јавност има оправдан интерес да зна.

Право јавности да зна, ограничено је правом појединца на поштовање личног и породичног живота.

Шта је уопште приватност?Појам приватности се веома често користи у свакодневној комуникацији, па, ипак, не постоји његова свеобухватна и општеприхваћена дефиниција. С обзиром на тему, интересантно је напоменути да се утемељење појма приватности у политички, правни и општедруштвени речник везује за антологијски рад Семјуела Ворена и Луиса Брендиса „Право на приватност“ (The Right To Privacy, Harvard Law Review 193), објављен још 1890. године. У том раду аутори инсистирају на праву појединца да„буде остављен на миру“, у контексту све интензивнијег упада у зону приватности од стране медија, коме су и сами били изложени.

 

#10 ШТА НИЈЕ ОПРАВДАНИ ИНТЕРЕС ЈАВНОСТИ ДА ЗНА?

Јавност нема право да зна информације из нечијег личног живота, осим ако је лице на то пристало, или се ради о личности, појави или догађају од интереса за јавност, по правилу носиоцу државне и политичке функције, или лицу које је својим понашањем, нарочито у вези с приватним животом, дало повода за објављивање информације (на пример, све популарније старлете). У оцењивању уравнотежености права на приватност лица и права јавности да зна, основни критеријуми треба да буду неопходност и пропорционалност; да ли је идентификација личности нужна за преношење суштине информације или се то може постићи и на други начин (на пример, деперсонализацијом субјеката), као и да ли потенцијална штета по лица која се помињу, превазилази добитак јавности који потенцијално може да настане објављивањем њиховог идентитета. У фиктивном примеру, околност да је чопор паса луталица напао и повредио две средовечне особе у Београду, у улици …, испред броја … јесте вест од оправданог интереса за јавност, али детаљима обогаћена информација да је чопор паса луталица напао и повредио Петра Петровића (47) и Јованку Јовановић (40) у Београду, у улици …, испред броја … када су излазили из зграде, непропорционална је и непотребно детаљна, и будући да може бити штетна по наведена лица, задовољава више критеријума за повреду приватности.

#11 КАКО УТВРДИТИ ГРАНИЦУ ИЗМЕђУ ОСНОВНИХПРАВА ЛИЧНОСТИ И ПРАВА ЈАВНОСТИ ДА ЗНА ИСТИНУ?

Основна права личности која су најчешће угрожена неодговорним медијским извештавањем јесу право на приватни живот, право на достојанство (част и углед), заштита података о личности, право на претпоставку невиности и право на слободу (од непосредне или посредне дискриминације). Када је реч о штети проузрокованој повредом достојанства личности, треба имати у виду да се под достојанством подразумева скуп свих вредности човекове личности и уопште осећање друштвене, етичке, јавне и друге људске вредности човека. Част је компонента достојанства која се дефинише као субјективна категорија и као мишљење које човек има о себи као припадник одређене друштвене средине или друштвене групе чије је вредности прихватио. Углед је објективна категорија, одређена као мишљење које средина и јавно мњење имају о одређеној личности.

До повреде достојанства долази онда када се особи ос- поравају неке моралне вредности, када се она понижава као људско биће независно од њеног мишљења и мишљења њене околине. У сукобу између слободе медијског изражавања и основних права личности, у начелу важи правило да су вредносни судови слободни, али да чињенични нису. Свака тврдња изнета као чињеница, подложна је проверљивости, а у презентирању чињеница јавно гласило нема потпуну слободу, већ мора поступати с пажњом која подразумева напор да се утврди њихова истинитост. Право јавности да зна истину не може се остваривати кршењем основних права личности, а које није неопходно и пропорционално значају јавног интереса који треба да се оствари.

#12 КАДА МОЖЕ НАСТАТИ ПОВРЕДА ПРИВАТНОСТИ У СРЕДСТВУ ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА?

Повреда приватности у медијима настаје ако јавно гласило објави податке о личности или из личног живота неког ко основано очекује да такви подаци не треба да буду публиковани, дакле, ако на то није дао пристанак или ако то није предвиђено Законом о јавном информисању.

Приликом процене да ли је дошло до повреде приватности, у обзир треба узети већи број чинилаца, као што су, на пример, да ли је особа јавна лич- ност или није, да ли је у питању дете (за децу су стандарди заштите приватности виши него за одрасле), природу догађаја или активности која је забележена као вест, неопходност идентификације личности за комплетност вести, на који начин је информација прибављена, да ли постоји основ за налажење имплицитног пристанка, потенцијалне последице по личност и друге. Право на приватност треба посматрати одвојено од изношења неистина у клеветничком или увредљивом контексту. Суштина повреде приватности није у истинитости или неистинитости

ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ ТРЕБА ПОСМАТРАТИ ОДВОЈЕНО ОД ИЗНОШЕЊА НЕИСТИНА У КЛЕВЕТНИЧКОМ ИЛИ УВРЕДЉИВОМ КОНТЕКСТУ.

објављених информација, него у повреди осећања особе која настаје самим чином објављивања информација из личног живота најширој јавности.

#13 УЖИВА ЛИ ПОЈЕДИНАЦ ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ И НА ЈАВНОМ МЕСТУ?

Иако јавна места не спадају у категорију места на којима појединац може у разумној мери очекивати приватност, постоје ситуације у којима може доћи до медијске повреде приватности чак и на јавном месту. То може, на пример, бити у случајевима објављивања фотографија или снимака унесрећених, лица у стању душевног растројства, понижавајућих ситуација, снимака обнажених или делимично обнажених особа које то не чине свесно, репродукција или препричавања интимних разговора који нису намењени јавности, снимака безбедносног видео надзора и сл.

#14 СМЕЈУ ЛИ НОВИНАРИ ДА СНИМАЈУ СОПСТВЕНЕ ТЕЛЕФОНСКЕ РАЗГОВОРЕ?

Закон појединцима дозвољава снимање сопствених телефонских разговора, а организацијама чак и снимање комуникација и са њима пове- заних података о саобраћају, ако су обе стране свесне или су изричито упозорене на то да ће комуникација бити сни- мљена. Према томе, новинар има право да снима сопствене телефонске разговоре, али је у обавези да претходно упозори саговорника и обезбеди његов пристанак за то. Чак и када обезбеди пристанак саговор- ника за снимање разговора, новинар нема право да обја- ви, у изворном облику или као транскрипт, садржај разговора без новог пристанка саговор- ника, овог пута датог за обја- вљивање, односно емитовање.

#15 КАКО ПОЈЕДИНАЦ МОЖЕ ДА ЗАШТИТИ СВОЈЕ ПРАВО НА ПРИВАТНИ ЖИВОТ ИЛИ ДОСТОЈАНСТВО ОД ПОВРЕДЕ У ЈАВНИМ ГЛАСИЛИМА?

У случају повреде права на приватни живот, односно права на лични запис, лице чије је право повређено може тужбом против одговорног уредника јавног гласила захтевати пропуштање објављивања информације, односно записа, предају записа, уклањање или уништење објављеног записа, накнаду материјалне и нематеријалне штете и обја- вљивање пресуде.

Лице на које се односи информација која је подесна да повреди његово право или интерес, може од одговорног уредника захтевати да, без накнаде, објави одговор у коме оно тврди да је информација неистинита, непотпуна или нетачно пренета. Ако одговорни уредник не објави одговор, а не постоји неки од разлога за необјављивање одређен законом, као и ако одговор објави на непрописан начин, лице може против одговорног уредника поднети тужбу за објављивање одговора.

Свако лице на које се од- носи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација, чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању. Право избора правног средства припада тужиоцу, а законом призната различита правна средства заштите међусобно се не искључују.

Корисни линкови