21.09.2020

Број чланова

Добродошли на сајт јединог репрезентативног синдиката у МУП-у!

Храбри полицајац до посла и назад прелази 500 километара: Пропуштам одрастање деце

2. маја 2016.

Да би стигао на посао и вратио се кући Драгослав Лазић (30) сваког дана у путу од Здравиња код Крушевца до Београда и назад проведе готово осам сати.
13 DRAGOSLAV-LAZIC_620x0
ПРИТЕЋИ повређеном у помоћ и учинити све што се може да му се спасе живот једина је могућа и једина људска реакција. Јер, живот је један и нема цену. И сваки пут кад сам после спасавања унесрећених сазнао да су преживели, само бих помислио: „Био сам човек“. То ми је највећа награда.

Овако, о пет несрећа у којима је спасао осам живота, говори полицајац Драгослав Лазић (30), из Здравиња код Крушевца, запослен у Полицијској станици у Раковици. По чину у служби, он је млађи полицајац прве класе, али нема чина који би могао да измери његову људскост и пожртвованост.

– Најважније је да су преживели – каже Драгослав готово стидљиво. – То ми је и била једина жеља док сам им пружао прву помоћ. О похвалама нисам мислио ни тада, а не мислим ни сада.

Скромност нашег саговорника, ипак, не умањује величину његових подвига. Јер, не каже се случајно да ко ризикујући свој, спасе један туђи живот – није обичан човек. А Драгослав је од смрти отргао осморо људи!

Али он није само јунак живота осморо људи које је спасао. Он је и оличење младог човека који се бори и у тој борби бележи подвиге – да породици обезбеди опстанак на прадедовској земљи. У селу Здравињу код Крушевца, одакле путује на посао у ПС Раковица и враћа се кући. Свакодневно, то је око 500 километара! У путу, каже, проведе око осам сати.

НИЈЕ УПОЗНАО СПАСЕНЕ
Никог од осморо људи које сам спасао нисам упознао после њиховог опоравка – прича наш саговорник.
– И жао ми је због тога. Не зато да би ми се захвалили, него зато што би се тај сусрет десио у много лепшим околностима, и верујем да бисмо имали о много чему да разговарамо. Планирао сам да посетим заставника Слободана Перића кад изађе са интензивне неге, јер сам веровао да ће преживети. Али то нисам дочекао.
– Желим да живим у свом родном селу – наставља наш саговорник. – У Здравињу живе моји најмилији, супруга Марина, деца Милица и Гвозден, мајка Марија, баба Радмила и деда Жика. Тамо је моја дедовина и не желим да је напустим. Запослен сам већ 11 година и бар једном годишње надлежнима пишем молбу за премештај. Стрпљиво чекам и верујем да ћу дочекати и тај дан. Биће то за мене остварење велике и важне животне жеље, испуњење дуга према прецима и порука потомцима.

Не пориче Драгослав да му путовање све теже пада. Зими му је, вели, најтеже, јер живи под Јастрепцом. Кад снег окује планину, устаје и по сат раније да би трактором прочистио пут.

– Највише, ипак, жалим што пропуштам одрастање деце – каже Лазић. – И за њих и за супругу потрошио сам све изговоре. Зато једва чекам да решење о премештају – стигне.

Унесрећенима је, први пут, у помоћ прискочио 2008. године, док је као полицајац задужен за јавни ред и мир патролирао на Видиковцу.

– У близини пијаце, двојица момака на мотору су, после судара са аутомобилом, одлетела и закуцала се у саобраћајни знак – сећа се наш саговорник. – Затекли смо их унакажене и без свести. Да нисмо били близу, тешко да би преживели.

Годину касније, Драгослављева помоћ била је пресудна за животе двојице младића упуцаних у једном кафићу тржног центра на Видиковачком венцу. Једном од њих је била повређена артерија на десној нози и могао је брзо да искрвари, док је други имао три прострелне ране у стомаку. Лазић му је пружио прву помоћ.

Из смрсканог аута на Раковичком путу, 2013. године, Драгослав је извукао мушкарца, полусвесног и смрсканих ногу. Било је, каже, важно да му одржи свест док не стигне Хитна помоћ. И овај мушкарац је преживео, као и, годину касније, младић запослен у пица-сервису којег су приликом доставе наручиоци ножем уболи у бутину и пробили му аорту. Овај момак је, према речима нашег саговорника, могао да искрвари, и сваки минут заустављања крви из аорте био је важан.

– Крајем фебруара ове године, у тешкој саобраћајној несрећи на Ковинском мосту, возачу није било спаса, али сам из запаљеног аутомобила извукао тешко повређеног сувозача – прича Драгослав. – Надао сам се да ће преживети, али је и он, нажалост, после 10 дана преминуо на ВМА. Обојица су били заставници Војске Србије…

Извор: Новости

Корисни линкови